Зеочки Роми
Петар Ж. Петровић у свом истраживању
наводи да се 1936. у Зеокама налазе
четири ромска родa, Марковићи,
Карастојановићи, Петровићи и
Станојевићи. У документима која су била
доступна за ово истраживање, видимо
да су Роми у Зеокама присутни још од
почетка друге половине XIX века, и то
управо Марковићи, Петар и Љубица,
касније житељи Липовог брда. Осим
ових родова током 150 година присуства,
у Зеоке, долазе и одлазе или остају и
фамилије Ђорђевић, Пајић, Живковић,
Јовановић и Ристић.
Најкраће речено, према опису етнолога
и историчара, Роми у XIX веку живе
номадским животом и зато се не
везују за земљу и не обрађују је, баве
се сточарством, ковачким занатом,
прављењем разног посуђа од дрвета
(коритари), плетењем корпи од прућа,
свирањем и гатањем. Значи, само оним
пословима који им дају могућност лаког
премештања.
Зеочки Роми
Прве две породице које су се доселиле у
Зеоке су Марковић и Пајић. Богате зеочке
породице су, због недостатка радне снаге,
нарочито у сезонским пословима, биле
приморане да повремено траже радну
снагу. Тако се у Горњем крају задржала
породица Марковић којој су касније
сеоске власти поклониле „селину” –
селску земљу да се ту настане. Издвојени
и одсечени од села, немајући основне
услове за живот као што су пут и вода,
нису се ту дуго задржали. У Страни 1863.
затичемо Николу Пајића, слугу Радојице
Живановића.
На другој локацији, у Страни, Роми
су се настанили између Бурова и
Зеока у поток који је по њима и назван
Цигански. Ту су остали све док нису
морали да побегну плашећи се освете,
када је крајем 1900. године Стојан
Карастојановић учествовао у убиству
ковача Марка Сандића из Барошевца.
Тих година је Љубомир Живановић
Станојевићима из Барошевца поклонио
нешто земље за кућевни плац, између
Живановића и Ранковића да би њему и
осталим Зеочанима радили ковачке, а
повремено и сезонске, пољопривредне
послове. Тако је извор повише њихових
кућа, раније извор за потребе породица
Пауновић и Живановић, и око кога су
се населили први зеочки родови, назван
Цигански бунарић. Долазили су са
разних страна, Коњске код Смедерева,
Тополе, Барошевца, Шопића, Бистрице,
Даросаве и одлазили некуда. Они који су
остали ту су постали и остали зеочки.
Без обзира на дотадашњи номадски
начин живота, задржали су се у Зеокама
и делили судбину села са осталим
мештанима. Развојем рударства и
већим запошљавањем у РБ „Колубара”
и сами Зеочани мање пажње посвећују
пољопривреди. Осим тога, због ширења
копова и експропријације, смањује се
земљишни фонд, па су и површине
под пољопривредним културама мање.
Смањује и потреба за радном снагом.
Прилику за запошљавање користе и
они, тако да се сада чвршће везују за
станиште, граде куће и стварају боље
услове за живот. Први који је добио
државну службу је Радомир Петровић
који је био пружни радник, а остаће
упамћен као један од најснажнијих људи
које су Зеоке имале.
Нису Зеоке имале користи од Рома
само у смислу стално присутне
радне снаге. Својим начином живота,
културолошким и другим разликама
употпунили су и обогатили слику села и
живота у њему.
