Јовичићи
Пре података о попису становништва
траг о Јовичићима налазимо на сеоском
гробљу. Већ је поменуто предање о
Јовици по којем су узели презиме и
претпоставци да се ради о Јовици
Мијаиловићу.
Ту у непосредној близини,
осим поменутог Радована који се
упокојио 1807, сахрањени су, а и данас
постоје споменици, Мића (?–1824), и
Радоје (?–1824).
Из писаних докумената
не може се утврдити чији је Радојица
који је у првом нађеном попису од 1824.
године носилац домаћинства, као и
његов брат Радивоје.
Јовичићи
У заједничком
домаћинству са Радојицом, осим сина
Јеремије, живи брат Радивоје и његови
синови Петар и Илија који се упокојио
1836. године.
У прилог рођачких односа
Станојевића и Јовичића, говори писмо
које Јаков пише Јеремији, између
осталог, о стању некретнина које су
зидали заједно са Радивојем где помиње
и „фуруну поред дућана у Барошевцу”.
Када је поп Илија, Николин син, који
је припадао уставобранитељима,
отишао у изгнанство у Видин, његове
две ћерке, Дамњанка и Даница, остају
код Радивоја да се он брине о њима, јер
су Илијина рођена браћа, Јеремија и
Јаков, већ отишли у Београд. На основу
ових података може се закључити да су
Станојевићи и Јовичићи један веома
близак род.
Није без значаја ни податак да су од 1831.
године имали слуге јер су веома богати
и нису могли сами да обрађују имање.
У попису стоке 1833. стоји да Радојица
Јовичић има 70 брава, док цело село има
441. Ради поређења богатства Јовичића,
те године Шопић има 150, а Јунковац 95
брава. Тридесетих година XIX века само
домаћинство Јанка Рајковића било је
богатије од Радојичиног.
Веома су били одани цркви и често је
даривали. У барошевачкој цркви и данас
постоји требник који је даривао Радојица
и на коме пише посвета: „Ову књигу
откупи Радојица Јовичић из Зеока свом
дому те живим за здравље, мртвим за
душу и поклони цркви Барошевачкој за
вјечити свој спомен.” Павле и Живомир
су били монаси у Хиландару, а Павле
се као монах и упокојио. Куће су им
биле груписане у Горњем крају, на крају
села, до Сакуље, са десне стране пута.
Последња кућа је припадала Грујици.
Грујица Јовичић
Био је једна непокорна, „рогобатна” природа. Остајао је при својим ставовима и
принципима, не дајући да му их било ко помери по цену самовања за цео живот. Ни
деца, која су давно отишла са мајком која није могла са њим таквим да настави
живот, ни браћа, ни фамилија, ни пријатељи. Нико!
Радио у руднику у Јунковцу и напустио посао не сачекавши пензију.
За време Другог светског рата био је у логорима у Аустрији и злогласном Дахау у
Немачкој. И тамо је био непокоран, није пристајао на правила понашања и рада
логорских власти, те је допао тешке казне стрељања. А то је „заслужио” зато
што је гађао каменом у главу немачког стражара и погодио у шлем, који је пред
њим изгладнелим јео пилећи батак јер је то оценио као провокацију упућену њему,
али и осталим изгладнелим логорашима.
На место извршења казне однесен је,
јер је толико био изнемогао да није сам могао да иде. На лицу места је на чистом
немачком језику, као последњу жељу, затражио шољу чаја због чега су се логорске
власти предомислиле и због знања језика оставиле га у животу као корисног за
немачку државу. И даље није пристајао на покорност систему којем је насилно
припадао па је чак лопатом, којом није хтео да почисти терен, ударио немачког
стражара.
У Зеокама, међу сталним посетиоцима кафане се препричавало да
је тај „инцидент” њиховог Чикице, коме су тај надимак дали, али га притом и
потом много нервирали, у ствари била прва слободна територија у тадашњој
Европи. Међутим, по завршетку рата и по повратку у Зеоке никада није хтео да
потпише молбу, написану од стране кафанског друштва, да добије некакву државну
принадлежност.
Све је било написано и сређено да добије одређена месечна примања,
само је требало да потпише. Не, није хтео. Сматрао је да он не треба никога да моли
за нешто што му припада, а ако му нешто припада, онда то треба и да добије и без
писане молбе. „Кога ја да молим!?
Његовој самосвојности су се многи потајно, али и
гласно дивили. Али ретко ко, готово нико, није у тој посебности могао да га разуме и
прати. Његово мишљење о људима и појавама у животу било је некако другачије од
свих и није било цене да одступи од своје природе. По цену да остане сам, без родбине,
пријатеља, новца. Кафана му је била судбина, дом и уточиште, са свим што је уз то
припадало.
Свака кућа у Зеокама је исплаћена у оквиру Закона, у виду правичне накнаде, која
се утврђивала споразумом или пак судском одлуком. Само је Грујица тражио да се
са државом договори о подели угља који се налази испод његове имовине. Држави је
велиокодушно нудио половину и није пристајао на друге услове.
Ненаметљиво и са пуно љубави је поступао са децом. Као да је хтео, свесно или
несвесно да пренесе слободу мишљења и делања. Понекад им је проговорио и неку
немачку реч, али се то дешавало веома ретко. Као да је из неког, само њему
знаног разлога, крио то своје знање, као и догађаје из самог логора. Волела су деца
печене крушке са његовог црног гаравог шпорета, и пекмез захватан кривом
алуминијумском виљушком из мусаве тегле, и да уз дозволу „слободно, ништа вам
неће бити” скачу са степеница магазе, да једу дивне ране крушке „лубеничарке” изЗеоке | 74
његовог воћњака.
Учио их је да пецају из његове баре и да без страха стоје скроз близу
воде, да играју „мице”, „вука и јагњета” са зрнима кукуруза и пасуља. Родитељима је
непрестано говорио да не треба децу држати толико чистом, јер „све су то отрови”
којима перу и децу и њихове ствари, а када би дохватио дете у белим, светлим
штрамплицама, остајали су трагови прашине са његових ретко кад опраних
руку.
Ретко које дете се не сећа његове омиљене песме „Отац и син” Ђуре Јакшића, а
нарочито његове глуме током рецитивања, посебно кад завршава песму:
Сад се и бабо чеше по глави
Гледећи дуго синчића свог:
– Е, ја сам вол’о сабље и копља
А син ми јарца печеног!”
Што је занимљиво, деца су ћутала и мирно седела у његовом наручју, док је он делио
савете својим помало нервозним, помало неразговетним, безубим гласом.
Лелуја трава на јесењем ветру поред његовог споменика на зеочком гробљу, на којем
је написано да му споменик подижу тутори који су при крају његовог овоземаљског
живота водили бригу о њему. Ни тај свој статус није му био баш потаман, али су
године затупиле оштрицу његове „рогобатне” природе и ставили га у покорност људи
који су му по годинама могли бити и унуци.
И некако се чини да док стојећи поред његовог споменика и гледајући у небо, иза
облачића извирује његов лик са помало неуредном и запуштеном брадом, са
наочарима наврх носа, као да и сад помало пркоси свему. На овом и на оном свету.
