Илија Станојевић
(1810-1841)
У Зеокама у Горњем крају, на очевини,
остаје Илија, Николин син. После
завршеног школовања у Зеокама, Илију
је отац одвео у Београд да изучи за
свештеника. Том приликом се одиграла
интересантна анегдота:
Јеремија и Јаков после овог првог
школовања у Зеокама упутили су се у
свет стазама свога живота, а најстаријег
Илију пошто је научио Часловац води отац
у Београд Грку Леонтију Митрополиту
да га запопи. Остала је у породици прича
из записа нашег оца како је узгред кнез
Никола као уздарје понео Митрополиту
торбу дуња, пошто је била јесен. Грк га је
дочекао незадовољно и срдито и гурајући
ногама са врха степеница Митрополије
код Саборне цркве дуње које су се котрљале141 | Зеоке
низ њих грдњом и прекорима Леонтија:
„Си ми донел дуњи да ти серем дуњи. Ниси
донел крава со теле, да ти правим син
поп („Мемоари” Љубице Љотић, Архив
Србије).
Кнез Никола Кнежевић Станојевић
Не знамо да ли је кнез Никола
поправио ову своју погрешку, тек Илија
Станојевић постао је прво поп, а после
и прота у својој нахији код цркве у
Барошевцу код села Зеоке („Мемоари”
Љубице Љотић, Архив Србије).
После завршене школе Илија се враћа у
Зеоке и службује у барошевачкој цркви.
Осим посла за који се школовао, активно
је учествовао у политичком и културном
животу Србије. Веома често је био
пренумерант књига из разних области.
Већ 1827. године се појављује као „парох
из Зеока” и претплаћује се на књигу
„Карактеристика или описаније народа
на целој земљи живућег”. У наредним
годинама готово да нема књиге чији поп
Илија из Зеока није био пренумерант,
чак и забавног алманаха „Уранија”.
Био је парох села Зеока у нахији
београдској и љубитељ књижества
Српског (Обрадовић 1836: 169). За време
службовања у барошевачкој цркви
значајно је увећао црквену библиотеку.
Неке књиге из тог периода се и данас
налазе у цркви.
Усуд српских подела није заобишао
Илију. За време прве владавине
кнеза Михаила готово цела Нахија
колубарска била је за кнеза Милоша,
тј. против уставобранитеља, којима је
Илија припадао. Сељаци Кука (Дрена),
Медошевца, Шопића, Лукавице, Стубице
и Петке се скупљају и одлазе код кнеза
Михаила да искажу оданост династији
Обреновић, одржавају зборове у Кукама,
Медошевцу и Шопићу у знак подршке за
повратак кнеза Милоша. Кнез Михаило
им је посебну захвалност и част исказао
19. августа 1841. године, када је у свом
путовању по Србији прво дошао у Вреоце
и на збору одржао пригодан говор.
Поп Илија Станојевић, слободарски дух,
уставобранитељ и противник династија,
спасава се тако што у октобру 1840.
бежи у Београд, а затим у Видин. Група
од 17 чиновника и 38 гардиста и кметова
избеглих у Видин, у марту 1841, пише
цару Хусеин-паши да не прихватају
позив кнеза Михаила да се врате натраг
јер су они пошли к честитоме цару
на суд и под заштиту од бунтовничке
неправде и насиља, тако и без воље и без
решенија и без заповести Преветлога
Цара ми се сад на Кнеза самога позив
натраг ни један не повраћамо јер нас
није онда, кад је нужда била заштитио…
(Петровић, Архив Србије: број 8001).
Један од потписника је и Илија, који је
те године и умро у Видину. О Илијином
животу остало је забележено и следеће:
Он је био врло писмен. Чак је писао и
песме. Једне је штампао у Голубици
с Цветом књижества српског која је
излазила од 1839. до 1844. а уређивао је
Јов. Хаџић и у календару првог српског
књижара Глигорија Возаревић.
Наслеђујући у овом крају углед својих
старих он је остао и вођа свога народа
у том крају. Продужујући старе
породичне традиције по доласку кнез
Михаила на владу, видимо га с његовим
колубарцима уз Вучића и Петронијевића,
намеснике Портине. Ту опозицију кнезу
прота Илија је скроз платио. Он ја морао
да остави своју земљу и да се склони у
Турску у Видин, где га је и смрт нашла.
Његова браћа Јеремија и Јаков након три
године, а по доласку кнеза Александра
Карађорђевића пренели су његове
посмртне остатке лађом. Свечани погреб
уз велико учешће политичких пријатеља
и свих виших власти кренуо је са Саве и
до Крагујевачког друма свечано испраћен,
одакле је са најближим рођацима и
пријатељима наставио пут колима до
села Барошевца где су га његови одани
Колубарци тужно дочекали. Сахрањен
је код цркве барошевачке поред свога оца
кнеза Николе Станојевића („Мемоари”
Љубице Љотић, Архив Србије).
Имао је кћерке Дамјанку и Даницу.
Дамјанка је умрла као девојка, а Даницу
је септембра 1856. стриц Јаков удао за
Милутина Мишковића, писара Среза
колубарског, али је умрла као невеста у
19. години живота. Даница је сахрањена
поред старе цркве у Барошевцу. Син
Вићентије је рођен 1831. године, а умро
1836. Његов споменик је био у Горњем
крају док због експлоатације угља није
премештен на зеочко гробље.
У славу овог знаменитог Зеочанина Сима
Милутиновић Сарајлија је спевао песму
која је објављена 27. марта 1843. у листу
„Подунавка”, који је излазио од 1843. до
1848. као додатак „Новина Српских”.
ОПЛАЧ
О достойный кнез’ Никола сыне,
Поп Илія изъ села Зеока
У Србіє Београдска круга,
Прасыновче Кнез’ Станоя важна.
Ког’ дахіє найпре погубише,
Кад’ одъ свога Цара одступише,
Свештенствово с’ двойно на свієту
Духомъ Сербству, а срцемъ божеству,
Законъ Христа држећ’ спасительскій,
Шъ ньим’ и Уставъ бранећи земальскій
Одъ затира назови – пастыра;
Пакъ изнуренъ, али не надборенъ,
Оставіо с’ родъ и отечество,
Да га очма не гледашъ злосретна,
У туђину нашо с’ пријательства
Ког’но ти є одказо Сербе,
Там’ си пао главомъ на земльицу,
Гди є воља жизнодайца была,
У Грцима селу Видинскоме,
Ту си врутакъ сузам’ отворіо,
Нек’ ти теку до послƀеднƀег’ данка
Изъ средъ гроба, ко’ из тужна ока,
Те самога да умоле Бога,
Свƀатомъ правымъ да просвƀти Сербе,
Да познаю праву милостъ Божю,
Да презиру сваку злобностъ вражю,
Обшта полза у небо є лоза,
Ту да саде, ту да пресађую,
У срдашца и у душе сбратске,
И ту собомъ за све да нƀегую,
Ко’ пристоји одъ люудій к’ люудима,
Како л’ иште љубавь одъ ближнƀга;
Уставовче, моралный юначе,
Тирранство те радо закопава,
Но и себе тіємъ осмртава,
Пакъ буд’ вƀчни покой и спасенƀ,
Поп’ – Илія, твоіой вƀрной души.
