Зеочке фамилије
Вршећи опсежна истраживања
становништва и насеља, током тридесетих
година XX века у овом делу Шумадије,
Петар Ж. Петровић је махом на основу
усмених предања дошао до закључка да
су се зеочки родови доселили непосредно
пре и после Карађорђевог устанка.
Зеочке фамилије
Осим
тога извео је родбинске везе затечених
фамилија у селу. Родови су следећи:
-Михаиловићи (Станојевићи),
Јанковићи, шест кућа; Марковићи,
четири куће; Мандићи, шест кућа;
Радовановићи, четири куће; Јеремићи,
шест кућа; Ђурђевићи, девет кућа;
Живановићи, пет кућа и Ранковићи (из
Мораче, славе Св. Ђурђиц);
– Гошњићи, једна кућа; Пауновићи 12
кућа и Аврамовићи, четири куће, слава
Св. Лука;
– Дамњановићи из Херцеговине, слава
Св. Никола;
– Милојевићи, девет кућа, из
Херцеговине, славе Св. Ђурђиц;
– Марковићи други, три куће, и
Николићи, две куће, славе Св. Ђурђиц.
У XIX веку су се доселили:
– Лазаревићи, две куће, славе Лазареву
суботу;
– Обрадовићи, две куће, из Пирота,
славе Св. Николу;
– Миловановићи, две куће, из Дрена,
славе Св. Николу;
– Рајковићи, 12 кућа, и Јовичићи, десет
кућа, Св. Ђурђиц од Радојичића из
Бистрице;
– Станишићи, две куће, Св. Арханђел;
Мартиновићи, две куће;
– Радосављевићи, четири куће, и
Петровићи који су од Ђаковића у
Пркосави, једна кућа;
– Срдановићи, једна кућа, славе
Петровдан; Пауновићи други, једна
кућа, Св. Никола;
– Бајићи, једна кућа, слава Лазарева
субота, из Јабучја; Грбићи, једна кућа,
слава Св. Никола, из Лазаревца.
Ромски родови су:
– у Липовом брду Марковићи, три куће,
слава Св Арханђел. Одавно су ту.
– Карастојановићи, једна кућа, Св.
Никола, Топола;
– Петровићи, три куће, Св. Петка
Параскева, од Смедерева;
– Станојевићи, две куће, слава Мали
Божић, дошли из Барошевца 1890.
Ово истраживање је прво овакве
врсте у Србији и биће нам основно
полазиште у даљем проучавању порекла
и родбинских односа зеочких фамилија.
Већину горе изнетих тврдњи је ово
истраживање потврдило, али на основу
нових сазнања, током овог истраживања
утврдиће се и неке сасвим другачије
родбинске везе. Нарочито зато што сада
на располагању има више документарне
грађе него што ју је имао Петар Ж.
Петровић.
Истраживањем породичних стабала
данашњих фамилија на основу већ
наведених извора, тачна је тврдња да
су Михаиловићи, касније Станојевићи,
један род са (једним) Марковићима.
Ако се њима придодају Мандићи,
Живановићи и Ранковићи, онда им се
морају прикључити и Милојевићи јер
су они род са ове три фамилије. У исти
род треба додати и Јовичиће који су
живели у Горњем крају, који су према
нашим истраживањима најближи
род Михаиловићима, за шта постоје
и материјални докази. Иако је много
чинилаца указивало да су и Јанковићи
из истог рода, ДНК анализа је показала
другачије резултате.
Јовица Михаиловић који се упокојио
1822. године једини је Зеочанин који на
споменику носи то презиме и споменик
се налази на месту где су сахрањивани
Јовичићи који су по њему, бар према
предању и узели презиме. Осим тога
Николини синови после одласка у
Београд са Радивојем Јовичићем имају
пуно заједничких послова око имовине
у Зеокама и Барошевцу. Ако Јовичићи
нису директни Станојеви потомци онда
су вероватно потомци неког његовог
брата. Јовичићи за које Петар Ж.
Петровић тврди да су из Бистрице, који
се по баби Сенији још зову и Сенићи,
посебан су род и они славе Св. Јована,
док је слава Михаиловићима Св. Ђурђиц.
Немају родбинских веза са Рајковићима,
и они се јесу доселили у XIX веку, али
су зеочки Јовичићи и Рајковићи дошли
знатно раније.
Зеочани, боље речено неке фамилије
из Зеока, све до краја шесте деценије
XIX века користе презиме Ђаковић због
једног од два позната ђака из Зеока које
је историја забележила. У Јабучју је у
XVIII веку Турчин Муса био обестан
и правио им разне зулуме. Једном
приликом су се на некој свадби затекли
или били позвани и Зеочани, ухватили
Мусу и његову хануму, везали их и
код Жутог брда убацили у Колубару.
Од тада Смиљанићима, Ивановићима,
Радовановићима, Милосављевићима,
Живковићима, Јанковићима,
Миљанићима и Селенићима кумују
Рајковићи. Туфегџићима кумују
Стевановићи, а Радивојевићима су
кумовали Драгутин Јовичић и његови
потомци. Све ове фамилије су насељене
у засеоку који се зове Гај или другачије
Жуто брдо. Турци су ђака Јована
Михаиловића, који је учествовао у овом
догађају, 1789. убили у Зеокама где је
био и споменик. Касније су тај део села
населили Дамњановићи па се споменик
налазио у Дамњановић крају. Презиме
Ђаковић користиле су фамилије:
Рајковић, Милојевић, Мандић, Николић,
Ранковић, Живановић и домаћинство
Живојина Марковића. Није без основа
тврдити да имају заједничке претке. О
другом ђаку из Зеока писано је више у
поглављу о школи.
Почетком друге половине XIX века
у пописима фамилије Радовановић,
Ђурђевић, Јеремић, Марковић
изјашњавају се и бивају уписани у
тефтер са презименом Мијатовић.
Закон о сталности презимена
препоручио је да се узме презиме
по неком претку и да се задржи
као стално. Многе фамилије су
неодлучне у избору и узимају
презиме по неком старијем претку.
У попису становништва 1863. године
обе куће Јеремића (Милована и
Радована), четири куће Ђурђевића
(Гаврила, Петра, Ђорђа и Мијаила),
обе куће Радовановића (Ивана и
Гаврила) и Милоша Марковића су
евидентиране као Мијатовић.
И
пре овог пописа Радован од кога су
Радовановићи, Ђурађ од Ђурђевића
и Милош Марковић су се повремено
изјашњавали као Мијатовићи.
Готово сигурно да се ради о истом,
заједничком претку Мијату, за кога за
сада, није пронађен ниједан податак,
али се те фамилије могу и морају
повезати у један род. У матичним
књигама их поп уписује са њиховим
данашњим презименима.
Неодржива је тврдња да су
Мартиновићи, Радосављевићи и
Петровићи „од Ђаковића из Пркосаве”.
У истраживању порекла фамилија
из Пркосаве Милисав С. Пантелић,
такође оспорава ову тврдњу. Тадашњи
Ђаковићи нису знали своју старину,
а ниједно од два предања не може
да повеже зеочке и пркосавачке
Ђаковиће. У једном предању ради се о
ђаку Јеремији који је учио школу код
цркве у Даросави 1845, а потом учио за
попа и службовао у Пожаревцу. Друго
предање говори да је пре досељења
Вучића (Вучићевићи) који су преци
Ђаковића, у Сјеници остао неки ђак
који се борио у Карађорђевом устанку.
Турци за то сазнају и убију га. У завери
1903. учествовао је брат попа Танасија
(Јеремијин син) који је касније био на
двору краља Петра, па их је, због оног
ђака у Санџаку, краљ Петар прекрстио
у Ђаковиће. Ни временски ни смислено
се не могу довести у везу Ђаковићи из
Пркосаве са Мартиновићима из Зеока.
Ђаковићи у Малим Црљенима воде
порекло од Ђурађа Милојевића, који
се 1863. изјаснио као Ђаковић, па се са
женом Станојком преселио се у Црљенце
и задржао презиме.
Мартиновићима, Радосављевићима
и Петровићима треба придодати и
Дамњановиће, које је Петар Ж. Петровић
у својим истраживањима издвојио као
засебан род. Наиме, предак Лазар је
потомцима, Дамњановићима, казивао
да је у Зеокама било девет кућа када се
он доселио. Споменик који је Дамњан
поставио оцу Радосаву (Ђорђевићу)
који се налази на зеочком гробљу, даје71 | Зеоке
сасвим другачији поглед на порекло
ових породица. Није без основа тврдња
да је Радосав, син Ђорђа, родоначелник
ових фамилија. Дамњановићи потичу
од Дамњана Радосављевића, а његов
син Лазар, рођен 1831. године, узима
презиме по оцу, а Дамњанова браћа
Мијаило и Димитрије задржавају
презиме Радосављевић. Највероватније
да се Дамњан оделио и одселио око
1833. године на садашње станиште
Дамњановића. О родбинским односима
Радосављевића и Дамњановића можда
говори и податак да до 1860. године
имају за кумове Савковиће из Лукавице.
Лазарева тврдња да је у селу било девет
кућа када се доселио може да се односи
на његово пресељење из Стране на
тадашњу, нову, локацију која је касније
носила име по Дамњановићима.
