Рајковићи
Средином двадесетих година XIX века
Мијаило Рајковић живи у одвојеном
домаћинству од својих синоваца
Станојла, Станка, Јеремије, Јанка, Павла
и Панте(лејмона). Пошто није имао
мушког потомства, Мијаило, који већ
има 70 година, од 1834. године живи у
заједничком домаћинству са синовцима.
Због бројности мушких глава, а самим
тим и могућности да се обради доста
земље, Рајковићи спадају у најбогатије
зеочке фамилије тога доба. Из тефтера
се види податак да највеће државне
дажбине дуги низ година управо они
плаћају. Од поменуте браће Рајковић,
у истраживању њиховог потомства,
зна се да је Јанко прерано преминуо о
чему сведочи и споменик који се налази
иза капеле, а Панта/Пантелејмон
највероватније није имао мушког
потомства, односно међу данашњим
Рајковићима нема њихових потомака.
Станојлов син Радојица имао је Илију,
Јеремија Стевана, Павле Алексија, а
Станко Лазара и Стевана. Најбројнија
фамилија је Станковог сина Стевана
који је имао синове Јеврема, Јелесија,
Рајка и Костадина. Цео Рајковића крај
се налазио до границе са Барошевцом и
има се утисак да су били мало скрајнути.
У новије време то се огледало у томе
што су у готово свим активностима
за подизање друштвеног стандарда,
електрификација, изградња путева
и водовода, били последњи на листи
приоритета. Можда је и то разлог што
су до краја свог бивствовања у Зеокама
остали хомогени и јединствени.
Да се не забораве Милева, Љубивоје и Радован
Зеоке су због постојања пруге Лајковац–Младеновац–Београд имале стратешку
важност у Другом светском рату. Немци су користили пругу за одвожење
опљачканих материјалних добара и за превоз наоружања и опреме, па је она
била мета напада и диверзија од стране партизанских јединица. Прва диверзија
је била поподне 27. августа када су партизани прекинули саобраћај и на прузи
Аранђеловац–Лајковац, пошто су срушили мањи железнички мост и оштетили
уређаје на железничкој станици у Зеокама.
После овог догађаја, командант Другог батаљона Првог шумадијског одреда, у
септембру 1941. године, шаље извештај главном штабу, где тврди да су у Зеокама
ликвидирани „неки адвокат из Београда који је водио пропаганду против СССР и
ухваћен у Степојевцу, путар Н. (име ће се јавити накнадно), који је Немцима јавио да
је батаљон у Степојевцу. Ликвидиран је Радован Страиновић, из села Брезовца, који
је у име одреда вршио уцене.” Један од страдалих је убијен у Бећирини, а сахранили су
га Љубисав Ранковић и Мика Ранковић Коџа.
Међутим, најважнији и најтрагичнији догађај у Другом светском рату у Зеокама
десио се у Рајковића крају. У званичним документима послератних власти овај
догађај је описан отприлике овако:
Други батаљон Првог шумадијског одреда, чији је командант био Радослав Раца
Терзић из Цветовца, 27. 9. 1941. године, у Зеокама, у Рајковића крају, направио је
заседу једној немачкој бициклистичкој јединици јачине око 50 војника. Заседа
није потпуно успела јер је један борац пре времена опалио из пушке. После краће
борбе погинуло је пет немачких војника од којих један подофицир. Погинуо је и
партизански борац Ненад Анђелковић из Тулежа.
Немци су, непосредно после догађаја, из Лајковца у Зеоке, послали помоћни борни
воз. Запалили су пет кућа, домове Драгомира, Љубивоја, Радована, Новке, почившег
Милана који је погинуо у априлском рату у Ковину, и кућу Милановог брата
Живомира. Убили су Милеву, Радована и Љубивоја. Жртава би сигурно било много
више да Рајковићи нису побегли у Бистрицу.
