Станислав Краков
(1895-1968)
Проучавајући породично стабло зеочких
Станојевића наилазимо на човека који
не носи њихово презиме јер је Станојев,
тј. Николин потомак по женској линији.
Међутим, ако посматрамо његов
животни пут и његово дело, тешко да
се може наћи типичнији представник
ове зеочке фамилије. Интелигентан,
образован, свестран, свесно се до краја
живота жртвовао за српску идеју.
Рођен је у Крагујевцу 29. марта 1895.
године од мајке Персиде, праунуке
Николе Станојевића. Његов отац је
био др Сигисмунд Краков, Пољак.
Живот овог изванредног човека
заслужује роман, па ће сваки покушај
да се он представи у овој публикацији
бити сиромашан и можда узалудан.
Ипак, морају се знати и изнети неке
најважније чињенице.
Станислав Краков
У 17. години се пријављује као
добровољац за учешће у Првом
балканском рату. Следеће године
учествује у Другом балканском рату
и бива рањен. Завршава гимназију,
уписује Војну академију и одлази у
Први светски рат. Поново је рањен 1915.
године. Добио је следећа одликовања:
Бели орао са мачевима IV степена, две
златне медаље за храброст, ОфицирЗеоке | 152
румунске круне, носилац Албанске
споменице, Крст милосрђа. Као
поручник је пензионисан 1921. године,
а у међувремену је уписао и завршио
права. Тада почиње да се бави писањем и
уређује часописе „Време”, „Наша крила”,
„Телеграм”, „Ратник”. Био је и директор
часописа „Време”, као и политички
уредник „Политике”. Као писац се
дружио са Андрићем и Црњанским.
Списатељски рад почиње приповетком
„Смрт поручника Ранђића”. Написао је
романе „Кроз буру” и „Крила”, путопис
„Кроз јужну Србију”, мемоарско
дело „Наше последње победе”,
збирку приповедака „Црвени Пјеро”,
историјско-публицистичка дела „Пламен
четништва”, „Престолонаследник
Петар”, „Генерал Милан Недић” и
аутобиографско дело „Живот човека на
Балкану”.
Бавио се кинематографијом и 1932.
године снимио документарни филм
„Кроз земљу наших царева и краљева”
и режирао филм „За част отаџбине”,
касније преименован у „Голгота
Србије”.
Покрету „Збор” приступио је 1937.
године, где је био шеф одсека за
пропаганду. Током Другог светског
рата подржао је свог ујака Милана
Недића и био уредник новина
„Ново време”, „Обнова” и „Записи”. У
септембру 1944. отишао је у Аустрију,
потом у Париз. Пошто је у Југославији
осуђен за колаборацију, није се враћао
у земљу.
Да би се приближила комплексност
и изузетност овог зеочког изданка,
навешћемо део његове уводне речи у
аутобиографском роману „Живот човека
на Балкану”:
Познао сам високе тачке успона и сву
горчину и понижење када се додирне дно
људског друштва. Ако је авантура увек
непредвиђени обрт, увек изненађење
најчешће опасност, чешто блештави
успех, а још чешће сурови пад, онда сам
проживео једну луду, често блиставу, а
често болну авантуру свог времена и свог
родног тла.
Седао сам за трпезе многих краљева и
био срећан што сам могао као једину
храну испечен шаку кукурузних зрна
на ватри која је издисала. Корачао сам
стотине метара преко језивог моста
начињеног од лешева људи и коња, не
додирнувши ногом земљу претворену
у густу и дубоку блатну масу, и ношен
Станислав
Краков153 | Зеоке
сам као победник кроз улице покривене
цвећем, на рукама раздраганих девојака.
Познао сам, некад се и спријатељио
са многим шефовима држава и
моћним диктаторима, али сам зато
имао прилике да упознам и њихове
тамничаре, па чак и џелате. Један од
највећих потентата савремене Европе
слао ми је свој лични авион да ме – са око
2000 километара одстојања – доведе
на његов Garden-Party, да бих касније,
приљубљен лицем уза зид, са рукама
више главе, осећао на леђима додир цеви
митраљеза људи истог тог мог љубазног
домаћина.
Био сам партнер на бакари у Кану и
Довилу милијардера Блументала и
бившег Португарског краља Мануела,
да бих касније играо покер у коцку
шећера у тамничном „казино Бурбаки”
са камбриолером Jeanot, једним
агентом Виетмина и једним белгијским
хомосексуалцем.
Два места су ми, у мојој земљи, уз
фанфаре, под застава и цвећем,
предале диплому свог почасног
грађанина, а једно чак дали моје име
једној својој главној улици, док сам се,
коју годину касније, морао да скривам
по неприступачним планинским
свратиштима под лажним именом,
са лажним занимањем и лажном
народношћу.
Једна енциклопедија моје земље
забележила ме је као „великог јунака
из ратова”, док ми је, освајајући место
мог становања, један нови госпадар дао
назив „народног непријатеља”. Добио сам
18 одликовања, од којих су пола ратна, и
добио сам три смртне пресуде (Краков
2009: 12).
Преминуо је у Сен Жилијену 15.
децембра 1968. године.
