Ђурђевићи
Ђурђевићи – стари Мијатовићи, јесте
као слоган који памте и данашњи
Ђурђевићи.
Наиме у тефтерима се Ђурђевићи
презивају Пантићи, Пантелићи,
Мијатовићи. Само понекад Ђурђевић. У
матичним књигама уписивани су само као
Ђурђевићи. Као што је већ речено, није
утврђено ко је био Мијат, а свакако је био
један од старијих предака фамилија из
Горњег краја.
Познајући обичај бирања
презимена, сигурно је да је уз Мијата
постојао и Пантелија или Панта по коме
су преци Ђурђевића узимали презиме.
Ђурђевићи
Најдаље што је наше истраживање
досегло је да је предак свих Ђурђевића,
Ђурађ Пантелић (Пантић). Споменик
му је био на старом гробљу у Ђурђевића
њиви све док није због потребе рударских
радова премештен на садашње гробље у
Ивковачи. Његови синови су били Ђорђе,
Павле, Петар, Петроније и Гаврило.
Сви
зеочки Ђурђевићи су потомци Ђурађа.
Као богата фамилија нису могли сами
да позавршавају послове, па ангажују
раднике који им помажу. Тако је још
Петар, син Ђурађа, имао радника Станоја
Стевановића, Бошњака, који је до краја
свог живота радио код њега, о чему
сведочи споменик на сеоском гробљу
који је Петар подигао „свом раднику”.
На споменику се Петар уписује као
Пантелић, по презимену свога оца.
Ромски родови у Липовом брду који су се
населили после Другог светског рата увек
су били спремни да фамилији Ђурђевић,
а и другим породицама из Горњег краја,
припомогну око пољских радова.
Када је, због промене друштвених
околности, богатство постало знање
и образовање, Ђурђевићи, а нарочито
потомци Петра, окрећу леђа њивама и
ливадама и изучавају разне науке.
Вилотије
Увек и у сваком селу најстарији син остаје на имовини, да настави тамо где отац
посустаје, а млађи, ако се процени да ће бити неке вајде, иде у школу. Нe би ни они
реметили опште познати редослед, али било их је тројица, па је Витомир Ђурђевић
средњег сина Томислава оставио „на земљи”, а најстаријег и најмлађег Драгана
послао на школовање.
Није ни чудо што је он изабрао правне науке јер је био најмлађе
дете, толико млађе да му се чинило да су старији према њему неправедни и та дечја
жеља за заштитом га је, свесно или несвесно, одвела на Правни факултет. Био је у
Београду, али није отишао из Зеока, иако је сасвим јасно да је тешко отићи и остати
у исто време, а нарочито је тешко одржавати исти однос са људима из средине
из које си отишао.
Али њему то није био проблем. Свеједно му је да ли игра фудбал
бос по сељачким теренима, продаје грожђе на Заводу или у петом амфитеатру,
такозваној петици, слуша предавања доктора наука. Може и хоће све. Слике драгих
особа, а нарочито оних других, када се оде од њих брзо бледе, уосталом време и
даљина нису савезник љубави и пријатељства. Осим ако ти људи нису Зеочани, а тај,
који је отишао се не зове Вилотије.
По завршетку факултета, бежи се од села, од њиве, мотике, штале. Мали је број
оних, којима и он припада, који су сигурни да им живот на селу неће умањити
ни вредност ни знање, нити ће их живот у граду нужно увећати. Када је ради
започињања брачног живота са Гином, од фамилије Јовичић, са којом су се
Ђурђевићи често пријатељили, морао све што је његово и материјално да пресели
у Лазаревац, што је и урадио. Ствари и предмети су постали лазаревачки, а он је
остао зеочки.
У лову, дугим и оштрим кораком, како је обично ишао, морао је да пређе границу
ловишта и уђе у резерват, који је био баш у Горњем крају, да прошета, без речи, кроз
путеве и путељке где се родио, одрастао и живео. Никада није ловио у другом селу
осим у свом, никада није ловио са другим ловцима осим са зеочким, јер није важан
ни лов, ни ловина, коју је иначе поклањао. Важно му је било са Зеочанима ходати по
Зеокама, сести на пањ у Јеремића забрану, одрешити кесу са чварцима и сланином,
попити зеочку ракију.
Није се поводио модом да се викенд-кућа сачини на мору, језеру или планини, већ је
кућу у српском стилу, саградио у Зеокама, поред брата Томислава, који је остао у
селу. Можда се његов однос према селу најсликовитије види из једног догађаја који је
са својим кафанским друштвом уприличио неког првог маја. Мија Глуви, његов унук
Рајко, и Ђока Тенкула, сви из Лукавице, идући зеочким путем му на уво певају: „Већ
одавно спремам свог Мркова.”
