Петровићи
Стара зеочка фамилија, Петровићи
су сродници са Мартиновићима,
Радосављевићима и Дамњановићима.
Презиме добијају по Петру Миловановићу
који је у тефтеру записан већ 1824. године.
Петар умире 1832. године, а синови
Гаврило и Сава (1829–1886) узимају
презиме по оцу. Од мушког потомства
према расположивим подацима, лозу
настављају Савини синови Светозар
(1860–1889) и Љубомир (1863–1919), као
и Љубомиров син Михаило (1901–1931).
Ова се лоза по мушкој линији угасила.
Због честих имена Петар и Јован, која су
Срби давали деци, презимена Петровић
и Јовановић су најчешћа. Нису ни Зеоке
изузетак у томе, тако да се све до Закона
о сталности презимена често срећу
ова два презимена, међутим, једино су
Гаврило и Сава задржали то презиме.
Петровићи
Петровић је био и Станиша Дошљак, који се
први пут уочава у тефтеру 1833. године, под
редним бројем један, а већ у другом тефтеру
1834. презива се Петровић. Станиша умире
1847. и највероватније није имао мушког
потомства. У Горњем крају од 1829. обитава
Марко Петровић за којег, из писма Јакова
Станојевића брату Јеремији, сазнајемо да је
био слуга код њих и да је умро 1841.
Најпознатији и најконтроверзнији
Петровић није зеочког порекла.
Јанко Цинцарин (1852–1911), крајем
седамдесетих година XIX века, долази
у Зеоке као мајстор, дунђерин, а
вероватно је радио на прављењу кућа
од набоја или пак само на дрводељским
пословима. Јанко је син Петра Шатића
из Крушевца и по очевом имену узима
презиме Петровић. У Саборној цркви у
Београду се 13. 11. 1880. године венчао
са веома лепом зеочком девојком
Драгојком, ћерком покојних Милоша
и Јелене Мартиновић, а кум им је био
Спасоје Вељковић, пиљар београдски. Од
потомака су имали ћерке Кају и Милеву.
„Новине српске” 15. 2. 1892. године
доносе обзнану да је Ђорђе Преловић
из Јеленаца, хајдук, убијен у Зеокама.
Следећа објава од 3. 3. 1892. године, коју
је потписао министар унутрашњих дела
Ј. Ђаја, открива појединости и истиче
заслуге Јанка Петровића у чијој је кући
хајдук убијен, и Милоша Иванковића из
Зеока, који је извршио ово дело. За овај
успех уцена од хиљаду динара треба да
се исплати Јанку, а Милошу (дошљак,
Хрват) пет стотина динара. Пет година
касније Јанко је, као јатак другим
хајдуцима, осуђен на робију.
