Васиљевићи
Готово цео XIX век, све до 1907. године,
у Горњем крају постоји фамилија
Васиљевића. Први пут је уписан у тефтер
1827. године Андрија, а већ 1830. године,
у прецизну пореску евиденцију уписана
су и његова браћа Мијаило и Миливоје,
као и син Јован. Арачке главе су били
сви мушки чланови домаћинства који су
старији од седам година, тако да је лако
закључити да је Јован рођен 1823. године
или нешто пре. У попису домаћина и
имовине 1863. године Јован је под редним
бројем 2.218 уписан као Васиљевић,
док се у матичним књигама по очевом
имену уписује као Андрејевић и Андрић.
Осим Јована на истом попису се налазе
Стеван и Иван, синови Миливоја, као
и Милош Васиљевић. Јованови синови
умиру као момци, а у кућу, његовој ћерци
Милици, долази муж Јоца Лазаревић.
Васиљевићи
Стеванов син Живко са женом Драгињом
је у последњој деценији XIX века добио
синове Чедомира, Драгољуба и Драгутина.
Иванов син Илија са женом Синђелијом
имао је синове Владислава, Божидара и
Чедомира. Осим података да Илијин син
Чедомир 1909. године завршава други
разред у барошевачкој школи и да је
Илија 1907. године под редним бројем
28 уписан у списак зеочких домаћина,
даљих података о овој фамилији нема.
Ни најстарији Зеочани их се не сећају.
Два податка су значајна за расветљавање
порекла ове фамилије. Лазаревићи
настављају да славе Лазареву суботу,
славу Васиљевића, тако да се може
закључити да Васиљевићи не припадају,
старим, зеочким родовима. Други податак
је попис арачких глава из 1824. године
где је уписан Васил Осаћанин, који је,
сигурно, радио у Зеокама на постављању
шиндре и прављењу кућа, по чему су
иначе Осаћани били познати у Србији.
Велика вероватноћа је да су Васиљевићи
његови потомци.
