Јанковићи
Од првог тефтера који постоји за
Зеоке, од 1824, налази се домаћинство
Станојевић Јанка. У следећем тефтеру
из 1827, кућа Јанка Михаиловића је
поред куће кнеза Николе Станојевића.
У писму кнеза Николе кнезу Милошу, а
у вези са молбом да дозволи да се Јанко
ослободи жене, Никола Јанка слови
као Мијатовић, презименом које веома
често користе фамилије из Горњег
краја. Испоставиће се да су и поред тога
што користе презимена Михаиловић
и Станојевић, ипак потомци Мијата
и родбински везани за Ђурђевиће,
Јеремиће, Марковиће и Радовановиће.
Уместо Јанка 1832/33, као носилац
домаћинства је уписан његов брат
Матија поред чијег имена стоји да је
„член магистрата”. Јанков син Иван 1839.
узима очево име за презиме, те се тада
први пут појављују Јанковићи са својим
данашњим презименом.
Да ли због писмености, коју је могао да
стекне у Зеокама, или из неког другог
разлога, углавном, крајем пете деценије
XIX века, Иван је „писар примитељног
суда обштине барошевачке”. Налазимо
да је Иван 1847. године дао помоћ за
настрадале у пожару у Ивањици од
четири талира, док је његов комшија,
Јаков Станојевић, начелник Среза
колубарског, извојио 56 талира.
Првобитно су им куће биле искључиво у
Горњем крају, али су се касније поједине
породице преместиле у Сређевац.
