Пауновићи
И док се сродници Пауновића,
Аврамовићи, колебају да ли да прихвате
презиме Аврамовић по претку, стрицу,
Авраму Петровићу, или презиме
Гошнић, са којима су веома близак
род, а то презиме је почетком XIX века
било веома звучно у целој Кнежини
колубарској, већ у тефтеру из 1824.
године налазимо Пантелију Пауновића,
а 1839. и његовог брата Илију.
Пауновићи су једина фамилија чије
је презиме исто у свим истраженим,
писаним документима, било да се ради
о тефтерима било о матичним књигама,
тако да је релативно лако пратити њихов
родослов.
Крајем XIX и почетком XX века
Пауновићи силазе са Зеочке стране и
насељавају се близу потеса Сегедин и
по њима се цео крај и зове – Пауновића
крај.
Пауновићи
Бројна фамилија је заузела велики
простор у селу тако да су задруге
Велимира и Танасија Пауновића биле
најјаче и најбројније не само у селу већ
и у околини. Велики њихов напредак,
посебно потомака Јанка приметан је
пошто је његов син Велимир изучио
столарски занат, а задругу водили
његов брат Љубомир, који се описменио
код попа у Барошевцу и његова жена
Станојка, ћерка Илије Ђурђевића.
Распадом задруге, деобом имовине и
уситњавањем поседа средином XX века,
поједине породице Пауновић, остају са
малим фондом земљишта које је у то
време представљало одраз богатства.
Можда су распад сопствених задруга
и још увек жив осећај заједништва
разлог што су Пауновићи били први
у пословима оснивања послератне
Земљорадничке задруге у Зеокама. И не
само у том послу. У следећих 50 година
Пауновићи су незаменљиви у пословима
од општег, друштвеног значаја на
свим пољима друштвених делатности,како у селу, тако и на вишим нивоима
одлучивања и управљања. У Пауновића
крају су живеле породице са другим
презименом, а које су потицале од њих:
– Стојковић – Ката, ћерка Милутина
и Босиљке Пауновић, после развода
од Драгољуба Стојковића из Тулежа
вратила се са сином Слободаном на
очевину;
– Чворовић – Верица, ћерка Радоја и
Станке, удала се за Гаврила Чворовића
из Заглавка код Ужица, а живели су у
Зеокама;
– Силађи – Иштван Силађи дошао у
кућу Јовановој ћерки Пауни;
– Лазаревић – Добросав Лазаревић,
син Томаније дошао из Шопића на
мајчевину;
– Вујић – Милан Вујић из Поћуте дошао
Зорки у кућу.
Бушнер
Име Срећко, и по њему презиме Срећковић, Срби су, а највише
у XIX веку, давали оној деци која су се и поред тога што су
имала великих проблема по рођењу, готово била отписана,
ипак одржала у животу.
Већ као ђак, после лома ноге није могао да се креће без штапа,
али касније након пада са трешње на тарабу, пробио је
плућно крило. Све до своје двадесете године се лечио и тек
тада постао спреман за живот. На његову срећу, а касније
ће се испоставити и на срећу Зеока и Зеочана. Уместо
Слободан више му је пристајало име Срећко.
Тих година село се „уморило”, спласнуо послератни
ентузијазам, сељаци су почели да се запошљавају у
„Колубари”, општи интерес мало кога је занимао. Путеви
прашњави или блатњави, зависно од (не)времена, Дом
културе запуштен, друштвени живот утихнуо, фудбалски клуб постоји, али је
неорганизован. Село као да је чекало њега да оздрави, као да је рачунало на његову
снагу воље и ентузијазам који пре њега нико није имао. И заиста, тих година, када
се село буди из летаргије, ништа није урађено, а да није он једини заслужник или бар
иницијатор.
Зеоке су постале пример осталим селима у општини. Граде се путеви, чисте
се обале и канали, гради се мост на Пештану и ћуприје преко сеоских потока,
уређује се центар села, реновира Дом културе, гради се сеоска амбуланта,
измешта фудбалски терен из Грковице на „кипу”. Осмишљавају се и организују
бројне културне манифестације међу којима неке битне не само за Зеоке већ и за
лазаревачку општину, а најважније такмичење певача аматера. У Зеокама тих
година ради биоскоп.
Бушнер је радио и урадио невероватно много за своје село, а нико није толико био
оспораван као он. Највише у моментима када га нико није разумео, а много пута
када се један крај борио за себе, за свој интерес, занемарујући интересе осталих.
Касније ће то Мирослав Јеремић Мечак да сажме у једну реченицу: „Најтеже је
радити за село, а против села.” Изградњом села изграђене су и институције које
обављају послове због којих су основане. Бушнер тешко да може да буде само члан
неког тела, јер све је постигао сам. Полако посустаје, али оно што је урадио никада
нико није оспорио или заборавио.
Слободан Пауновић Бушнер, човек који је направио десетак километара путева у
Зеокама, умро је на путу у Бурову.
