Бистрички Јовичићи
Осим Јовичића који су зеочки
староседеоци, у селу је све до пресељења
постојала и друга фамилија са истим
презименом, чије порекло треба
тражити у Бистрици, у Радојичићима.
Према предању, Јовица је дошао из
Бистрице и служио је код Милоша
Марковића и ту се оженио неком
удовицом.
Имао је синове Бранислава
и Миливоја. По Сенији, Миливојевој
жени, добили су надимак Сенићи. Куће
су им биле у центру села у потоку који
је такође назван по баби Сенији, као
и бунар који се налазио на њиховом
имању и који се звао Сенића бунар.
Сенија је кћи Новице и Иконије
Павловић из Бистрице, и не зна се да ли
је заиста била висока, узвишена, што би
одговарало значењу њеног имена, али
је свакако оставила траг, јер по њој се
много шта зове.
Доктор Мића
Имало је село лекара и пре њега, али су отишли у град и долазили ретко, само
на славе, свадбе, сахране. Ретко и накратко. Зато нас нису ни запамтили нити
познавали, када смо некако и некада, запали код њих да нас баш они лече.
Он је наш, не само што је остао са нама већ и зато што нам је био и јесте
најпотребнији, зато што смо на децу и њихове тегобе и болове најосетљивији. А када
нам неко треба, ми га некако посебно ценимо, волимо и својатамо. Одлучио је да буде
лекар када је имао три године, што су му многи оспоравали, са неверицом махали
главом, колутали очима, кад би то чули. Тешко је оценити да ли је памет наследио
од оца, који, као најбољи ђак, већ са седам година декламује на гробу кнеза Станоја
или је наследство дошло преко бабе која је из Шопића, од Стајчића, који су имали
доста бистрих људи.
Док смо ми, чувајући овце или говеда, играли клиса, лопте
са крпењачом, кликера, он је у рукама држао књигу и учио. Учио за себе и због себе,
касније смо схватили да је учио и због нас. Волео је друштво, чак и нас, такве какви
смо. Играо је фудбал, тачније био је голман, успешно је бранио, као што је касније нас
и нашу децу бранио од болести.
Лечећи нашу децу, знао је неки пут да направи пропуст, не у лечењу већ тако што
заборави да нас изгрди. А грдио нас је зашто смо са болесним дететом дошли касно
или рано, зашто смо га баш тад позвали или зашто га нисмо позвали, зато што смо
утоплили дете које има ватру или што је голишаво, а озебло и треба га утоплити.
Или нас је грдио из било ког другог разлога што ми баш и нисмо разумели јер нам је
говорио да нас грди за наше добро и добро наше болесне деце.
Нисмо ми ни стручни ни позвани да оцењујемо домет његовог знања, осим према
томе колико је имало користи за нас. То знање и ту посвећеност, невиђену на
овим просторима, нарочито у нашем селу, видели су врхунски стручњаци из
Дечје клинике у Тиршовој док је био на специјализацији и покушали да га задрже у
Београду, али им није успело, јер је, као што рекосмо, био наш. Остао је у Рудовцима
у амбуланти, остао је са нама, да лечи нашу децу, унучиће.
Када је болест
превазилазила амбулантно лечење, слао нас је у Тиршову. Тамо смо са поносом
говорили ко нас је послао, а они су знали то да цене, па смо добијали и привилегије. Јер
се тамо веома добро знало ко је он.
Волели смо га јер је лечио нашу децу коју волимо. Он није имао своју, али је волео сву
Волео је Зеоке. Последњи је отишао из села, када у Сређевцу, у Сенића крају, а може се
рећи и у Зеокама, више није било деце. Ни живота.
