Јаков Станојевић
(1814–1876)
После школовања у Зеокама два стасита
Николина сина одлазе у Београд на
даље школовање. Јаков учи терзијски
занат и преко њега улази у трговину
цариградском чохом и свиленим
гајтанима, најтраженијим артиклима тог
времена, те је већ после неколико година
био веома богат.
Очаран речима свог пријатеља и
попечитеља унутрашњих дела:
Ја се не бојим никога, ни књаза
ни Савета, ни попечитеља ни
митрополита, и нико не треба да се боји
никога, ми смо сви равни, што је књаз то
је и свињар, што свињар то и саветник,
што саветник то и терзија, што
терзија то и судија, што судија то и ја,
сви смо ми једнаки: не треба да се само
један греје на сунцу, а сви ми стојимо у
‘ладу (Илић 1956: 77).
Јаков Станојевић
Прихвата Вучићев предлог да постане
капетан, прво у Срезу туријском, а
потом, у колубарском, у некадашњој
кнежини свога оца у Шопићу. У свом
завичају за начелника је именован 12.
децембра 1842, али се касније враћа и
поново постаје капетан Среза туријског,
Окружја београдског 19. фебруара 1848.
године
Након поновног доласка на власт кнеза
Милоша за породицу Станојевић нема
мира. Милош је држао да су Станојевићи
због пријатељства Карађорђа и кнеза
Станоја, а касније и због рођачких
односа са Карађорђевићима, заклети
непријатељи династије Обреновић, што
је умногоме било тачно, мада се пре
може рећи да су били противници обе
династије. Крајем јуна 1859. године, када
су ухапшена браћа Станојевић, Милош
је имао велику срџбу јер је заиста био
уверен да су ти рођаци Карађорђевића,
ти Ненадовићи и ти Станојевићи
доиста мислили да га убију (Јовановић
1957: 7). Међутим, суд их је ослободио
прогласивши их невиним. Судски писар
Димитрије Маринковић описује Јакова
као најхладнокрвнијег, врло озбиљног и
присебног човека.
Иако на слободи, претила им је велика
опасност јер је после ослобађајуће
пресуде кнез Милош запретио да ће
бити суд и том суду („Мемоари” Љубице
Љотић, Архив Србије), браћа Станојевић
нису била сигурна у Србији, па беже у
заштиту Турака. У свом огорчењу Јаков
ће изнети реченицу која показује сву
чудновату судбину Станојевића:
И тако потомци оних Срба, који су
се голим рукама гушали са Турцима
доживеше да од небраће Срба затраже
заштиту од тих Турака („Мемоари”
Љубице Љотић, Архив Србије).
Још једном су Станојевићи извођени
пред суд под сумњом да су учествовали
у припреми атентата на кнеза Михаила.
И поред ослобађајуће пресуде, услед
недостатка доказа Јеремија и његов син
Драгиша беху приморани на изгнанство,
а Јаков остаје у Србији да се стара о
имовини Станојевића.
Полексија Пола Станојевић, ћерка
Јакова, удала се за Алексу Фотића,
трговца из Шапца. Са њим је родила
Константина (1891–1959), који је, пошто
је завршио права на Универзитету у
Бордоу, био први амбасадор у САД од
1942, а пре тога посланик у Вашингтону,
дипломата у Берну, Лондону, Паризу,
Бечу и Стокхолму, Јакова, који је био
лекар у Београду, и Милана, адвоката
Српске краљевске академије.
Ћерка Љубица (1865–1955) је била је
удата за Владимира Љотића (1846–1912),
сина Димитрија Љотића, трговца
из Смедерева, народног посланика,
председника општине Смедерево и
генералног конзула Србије у Солуну.
Са њим је родила два сина: Јакова,
официра који је иступио из војске 1920,
а после ступио у службу у Министарство
спољних послова, и Димитрија (1891–
1945), политичара, министра правде
Краљевине Југославије (1930), вође
покрета „Збор”.
