Гошнићи
Због пријатељства кнеза Станоја са
Карађорђем, а касније и женидбе
Јеремије Станојевића ћерком Матеје
Ненадовића и директног сродства са
Карађорђевићима, кнез Милош није
био наклоњен Станојевићима. Та
чињеница је Милоша определила да
често, готово увек, има непријатељски
однос према карађорђевцима, а
Станојевићи су то заиста једно време
и били. Осим те чињенице, и изузетна
борбеност и храброст Павла Гошнића
у Другом српском устанку, а посебно
на планини Јелици у гоњењу Турака,
1815. године, Милоша је определила
да Павла 1816. године постави за
кнеза кнежине колубарске. По њему
ова кнежина звала се Гошнићска или
Кнежина Гошнићева.
Осим Павлове заслуге у борби за
слободу, Гошнићи су дали две жртве
чији споменик и данас стоји у Зеокама,
Јеремију и његовог синовца Ђорђа
који су „изгинули на Чачку 1816. г.”
Овим истраживањем је доказано да су
потомци поменутих погинулих устаника
тридесетих година XIX века ипак узели
презиме Аврамовић.
Гошнићи
Период када је Павле био кнез кнежине
Гошнићеве, уједно је и кратак прекид
кнезовања породице МихаиловићСтанојевић, тј. Станоја и после тога
његовог синовца Николе. У Павловој
кнежини 1818. године било је 24 села,
741 дом и 2.019 арача, мушких глава
од седам до 70 година, а у Зеокама
25 домова и 79 арача. Павле савесно
извршава све своје обавезе које су
кнезови тога доба имали. У писму
Димитрију Георгијевићу (Павлов ратни
друг и први секретар кнеза Милоша)
од 5. марта 1817, пише да од великог
посла око прикупљања сена и дрва није
стигао да покупи порез, а осим тога
је после посете Милошу у Јагодини
ишао у кнежину Станковића, која се
простирала од Железника до Црљени,
да упозори кметове да „више не буде
рђави људи”. У Архиву Србије, у збирци
Мите Петровића, постоје писма које је
Павле писао Милошу у вези са стањем у
својој кнежини.
Поводом испита у Суду општенародном
поводом неке поаре, осим презимена
Гошњић, Павлу се придодаје и презиме
Маринковић. Према доступној грађи
није пронађен ниједан предак Маринко,
по коме се Павле презивао. У истом
документу се наводи да је Павле после
смене осиромашио и да су остали
кнезови београдске нахије молили кнеза
(Милоша, прим. прир.) да му помогне
(Државна архива НР Србије, Анка
Грујић, Олга Јаћимовић, том 1,
13. страница, 1968).
У готово свим обавезама које је кнез
Павле извршавао помагао му је брат
Добровој (Добривој) који је носио
презиме Јаковљевић, те се може
претпоставити да им је заједнички
предак Јаков, име које Гошњићи дају
деци све до краја XIX века.
Поводом прославе 50 година од Другог
српског устанка, која је одржана 1865.
године на Топчидеру, установљен
је орден Таковског крста, који је
кнез Михаило доделио свим живим
устаницима. Ордење је изливено од
првог топа кнеза Милоша. Осим ордена
за живе устанике, за, „оне који су
први устали са књазом Милошем 1815.
године и воевали за народну слободу,
али већ нису у животу”, њиховим
породицама су уручене сребрне
медаље. Медаље и дипломе које су их
пратиле из Окружја београдског су
добиле породице:
Из окружја београдског:
Никола Катић из Рогаче
Поп Ранко Митровић из Рудоваца
Павле Гошњић из Зеока
Ниџа Арсенијевић из Прогорелца
Игуман Авакум Петровић из Рожанца
(Новине Србске, год. XXXI бр. 57, 27. мај
1865.)
У име Павла, медаљу је 1868. године
примио његов син Радоје.
Гошнићи су током XIX века доста
бројна фамилија. Међутим, на гробљу
у Ивковачи пронађено је тек неколико
споменика, а најстарији је белег Петра
(1835–1881). Непознато је где је белег
кнеза Павла Гошнића који је свакако
био значајан и богат бар толико да је
потомство морало да му обележи гроб.
Куће су им биле до Барошевца, па је
једина одржива претпоставка да су
сахрањивани на „маџарско” гробље
у Кленевљу код Руске јаруге где је,
како пише Петар Ж. Петровић, било
великих надгробних плоча (Петровић
1949:163).
Потомци ове славне зеочке породице су
све до 2016. године живели у Зеокама,
када су се преселили у Лазаревац.
Гошнићи су један род са Пауновићима и
Аврамовићима и славе Лучиндан.
