Аврамовићи
Тек после смрти Аврама Петровића
1834. године, чији се очуван споменик
и данас налази на зеочком гробљу,
његови синовци, које је Аврам одгајио,
иначе синови Јеремије Петра Гошнића,
који је погинуо у Другом спрском
устанку, Павле и Матија узимају
презиме по свом стрицу и тада се
први пут у Зеокама појављује презимеЗеоке | 90
Аврамовић. Чињеница да му синовци
подижу споменик указује на податак да
Аврам није имао (мушког) потомства.
Због блиских родбинских односа,
као и значаја фамилије Гошнић, у
неколико наврата се и они у тефтерима
изјашњавају и пописују као Гошнић.
Тако су у попису 1863. године, Милан и
Милош Аврамовић уписани као Гошнић,
док код Матије стоје два презимена
Аврамовић-Гошнић. Ове доказане
чињенице потиру тврдњу да је „нека баба
довела три сина, Пауна, Павла и Аврама
из Хецеговине”. Можда је заиста баба
довела три сина, али су се они свакако
другачије звали.
Грана Луке, Матејиног сина, познатија
је по његовој жени Сибинки. Уместо да
добију надимак као српско-мађарски
јунак Јанко Сибињанин, јер је исто
порекло речи, Сибинкини потомци имају
надимак Сибићи.
Аврамовићи
У XIX веку два Аврамовића бавилa
су се трговином. Павлу (1803–1851)
на споменику, који му подижу жена,
ћерке и синовци, пише да је био
трговац, поштен. Петар Аврамовић
је такође био трговац. Данашњи
Аврамовићи, тачније речено, породица
Милана је, у XX веку, најдуже од свих
зеочких фамилија остала привржена
земљорадњи и повртарству. И после
пресељења из Зеока, у Бурову су се,
у некој врсти задругарства, успешно
бавили повртарством и доказaли да се уз
велики и поштен рад од пољопривредне
делатности може зарађивати и
пристојно живети. Најдоследнији у
области виноградарства је био Живорад,
син Димитрија и Даринке, који је
до краја свог радног века обрађивао
виноград. У сфери друштвеног живота
другу половину XX века је обележио
Радован Ракинац, син Радисава.
Ракинац
Поступај тако да максима твоје воље увек може важити као принцип општег
законодавства. Почети причу о некоме из Зеока са Кантовим принципом етике,
нарочито онима који нису познавали Радована, кога су сви звали Ракинац, изгледаће
сигурно претенциозно или бар преувеличано. Али само онима који га нису познавали.
Није се женио па је, за разлику од оних који јесу, имао времена за све, свашта и
свакога. Кућа му је била близу аутобуске станице, па је увек било згодно свратити,
било је под ногу, али је мало боравио у кући, живео је у друштву, са друштвом, и због
друштва. А заиста је био део сваког зеочког друштва, званичног, било да се оно звало,
фудбалско, ловачко, риболовачко или незваничног, кафанског, вашарског, и оних која
се праве само за једну прилику. И био њихов морални стуб, како је већ написано на
почетку.
Познате су две основне врсте ауторитета, силе, моћи, власти и друга врста,
позитивног, ауторитета, знања и памети. Мало се у свету, нарочито код нас и
нарочито последњих година, истиче и негује морални ауторитет који је био њему
својствен и чији је аутентични представник.
То су сви знали и никоме није требало рећи да се у лову или риболову треба
поштено и са пажњом односити према људима и природи, јер је било довољно његово
присуство да свако, одбије сваку помисао о неком преступу или кршењу норми. Са
променљивим успехом, већ у зависности од афинитета, учио је лову и риболову
сваку нову генерацију која је пристизала, па и ако нису савладали то, савладали
су поштење. Његови принципи моралног су били испред и изнад прописаних норми,
норми и правила које његовом друштву нису биле потребне. Знајући то, многи који
су били несигурни у исправност свог делања плашили су га се. Не зато што је бучан,
свадљив, плаховит, већ што су се плашили моралне осуде, коју је изрицао, без или са
мало речи, или пак уз кратко питање: „Зашто тако?” Они који су имали потребу да
се преиспитају најчешће су се питали: „Шта ће на то рећи Ракинац?”
Страх од тога шта ће рећи, код појединих ишао је до мржње, јер мржња је увек
реална и директна последица страха. Када је у целом друштву или само у Зеокама
дошло до замене циља и средства, када је све што је корисно постало уједно и
дозвољено, мржња и неморал других су га потиснули у самоћу. Само ретки су остали
са њим и уз њега, и увек га разумели.
