Потомство
Stanojeviћи
Ако се пажљиво проучава зеочка
породица Станојевић, може се запазити
да их све, почевши од кнеза Станоја, па
све до Недића и Љотића, који су његови
потомци по женској линији, одликују
готово исте карактерне црте.
Потреба за образовањем која је довела
првог учитеља у Зеоке двадесетих година
XIX века је, испоставиће се касније,
животна жеља и потреба свих потомака
кнеза из Зеока. Најсликовитију потврду
даје Љубица Љотић, ћерка Јакова и унука
кнеза Николе, која у својим сећањима за
себе и своје сестре пише:
Нас је гонила љубав за књигом и науком,
јер у оно доба није ни било других побуда,
пошто женске још нису ишле у јавне
послове. Сигурно нас је вукло и угледање
на наше родитеље, који су у оно доба обоје
говорили француски и били образовани
људи („Мемоари” Љубице Љотић, Архив
Србије)
Станојевићи
Однос према истини и правди, који
лежи у основи њиховог бунтовничког,
борбеног и храброг понашања, често
их доводи у тешке животне ситуације
као што су робија, изгнанство или
губитак посла, а у случају самог
Станоја, као и појединих Николиних
потомака, и живота. Њихово лично-
-породично поштење је велики
ограничавајући фактор у напредовању
на друштвеној лествици, што су и
те како заслуживали. И ако блиски
рођаци са Карађорђевићима, готово
да не користе ту околност за лични
напредак. Када је Петар Карађорђевић
1903. године ступио на престо, др
Драгиша Станојевић је био његов
жестоки критичар иако су били школски
другови. Управо Драгишине речи, које
стоје у посвети покојном оцу Јеремији
у његовом делу „La République”, најбоље
описују однос према истини и правди
Станојевића:
Сени мога оца
Наука ми је показала да је и најмање
зрно прашине вечно. Природа се мења и
то мењање није смрт. Нема ништавила.
Како то? Да ли је способност мишљења,
способност да човек има свест о самом
себи, да ли је та беспримерна сила коју
називамо душа смртна? Пошто је све
вечно, вечна је и душа. Ја дакле верујем
у бесмртност душе; верујем да ниси
мртва драга очева сени! Чини ми се да
те у овом часу осећам и да ме се сећаш.
Кад сам био дете говорио си ми: говори
истину; кад сам постао човек додао си:
не покоревај се тиранима. Видео сам
много земаља, прочитао много књига,
али у свим земљама и књигама нисам
нашао ништа узвишеније од овога: Говори
истину и не покоревај се тиранима. То си
ми племенито семе ставио у душу. Хвала.
Збогом родитељу мој. Збогом, мој
најбољи пријатељу, почивај у миру
вечним сном и не брини се за мене, јер
ћу увек говорити истину и никад се
нећу покоравати тиранима. Довиђења
(Станојевић 1870: 127).
Од Првог српског устанка до друге
половине XX века, готово век и
по, изданци ове лозе су опседнути
родољубљем и слободом. Родољубље је
у основи сваког њиховог друштвеног
и професионалног ангажовања, а
историја ће проценити да ли су, можда,
у сложеним друштвеним околностима
понекад правили погрешне процене
и кораке. На овом месту неизбежно се
намећу речи Петра Кочића: Ко искрено135 | Зеоке
и страсно љуби Истину, Слободу и
Отаџбину слободан је и неустрашив као
Бог а презрен и гладан као пас.
Истраживање живота и рада свих
Станојевих потомака, који су оставили
значајан траг у српској историји,
култури и уметности, превазилази обим
и намену ове публикације. Поједини
представници ове значајне српске
фамилије заслужују озбиљна научна,
социолошка и књижевна истраживања,
што би требало да буде дуг садашњих
генерација према њима. Овде ће
бити представљени појединци који
ће помоћи да стекнемо општу слику
о психолошком, интелектуалном и
моралном профилу Станојевића.
