Радосављевићи
Дамњан Радосављевић, кмет сеоски,
иначе предак Дамњановића, имао
је два брата, Михаила (Мијаило) и
Димитрија. Браћа задржавају презиме
Радосављевић, док Дамњанова деца
узимају за презиме очево име. Потомак
Никола Радосављевић (1836–1908)
са женом Јерином имао је два сина,
Светозара и Димитрија. Светозар није
имао мушко потомство, већ му у кућу
долази зет од Старчевића из Јунковца,
док су данашњи Радосављевићи потомци
Димитрија.
Остао је записан податак да је Никола
1873. године почео да прави воденицу
поред Пештана, али није је довршио.
После готово два века од његовог
рођења, лозу ове фамилије, по мушкој
линији наставља опет Никола, син
Љубише, са својим синовима Јевремом и
Његошем.
Љубиша Ћела
Учитељ ниже гимназије у Барошевцу, школске 1950/51, Миодраг Драгутиновић у
рубрику „Опажања о ученику” за ђака првог разреда Љубишу Радосављевића пише
да има мало интересовање за школу, интелигентан, воли игру, а већ следеће школске
године мало интересовање за школу прераста у немир, а од игара се издваја фудбал.
У неком смислу овде би могло да се прекине писање о Љубиши јер је учитељ у своја
два кратка запажања у само две реченице, изнео суштину којој се не може ништа
порећи нити додати. Али пошто је овде реч о Зеокама и Зеочанима, прича ће се
наставити, јер има утицаја на многе који су били немирни и волели игру.
Саиграчи кажу да је фудбал много волео, али та љубав није изродила квалитет. У
зеочкој кафани, у којој је провео више времена него у својој дневној соби, без предаха
је нешто играо, домине, билијар, карте. Сви су волели да се играју са њим. Чекали су
га да се појави да би игра почела. Да ли је играо са успехом или не, није важно, важна
је била игра. У ствари, пошто се ради о друштвеним играма, важно је друштво
и по друштвености је остао упамћен не само у Зеокама. Још увек се у „Металу”,
где је радио, прича о њему, његовим шалама, интелигенцији са почетка ове приче,
о његовом посматрању друштва, људи и живота. Нарочито се памти његов однос
према пиву.
Када је почетком 1993. године оболео, мали је био аутобус за оне који су хтели да дају
крв за Љубишу. Јер свима које је познавао, дао је много, много више.
