Милојевићи
Почетком треће деценије XIX века,
тачније 1821. године, упокојио се Милоје
Глигоријевић, који је иза себе оставио
синове Гаврила, Марка (имао сина
Дамњана), Стојана (синови су му Лазар
и Младен) и Мијаила, који му подиже
споменик. То је једна грана Милојевића.
Родоначелник друге гране, јесте
Пантелија Глигоријевић, а настављају
је његови синови, Никола (синови су му
Дамњан и Светозар), Јован (имао сина
Јеремију) и Тома.
Због недостатка података не може се
утврдити чији су синови Спасоје (1836–?)
Ђурађ (1839–?) и Антоније (1844–?)
који се у матичним књигама воде као
Јовановићи, а где стоји да Спасоје са
женом Смиљаном добија синове Лазара
(1859–?) и Јована (1861–?).
Осим првобитног презимена
Глигоријевић, у попису 1863. године,
уз име им стоји презиме Ђаковић, док
се у матичним књигама уписују као
Милојевићи. Занимљиво је такође да у
истом попису, редни број 2.256, Спасоје
и његова два брата Ђурађ и Антоније,
носе два презимена Ђаковић Гошнић.
Већ је напоменуто да је у матичне
књиге крштених Спасоје уписиван као
Јовановић. Није без значаја напоменути
да се „ђак из Зеока” звао Јован.
Милојевићи су многобројна, богата и
значајна зеочка фамилија.
Милован Бата Милојевић
Живели су на крају Зеока у Страни. Више су се виђали са комшијама из Бурова,
него са неким мештанима из Зеока. Драгутин је са женом Милицом имао пет
синова. Најстарији Милован, звани Бата до краја свога живота, затим Милорад, па
Јеремија, Витомир и Андрија. На позив отаџбине, Драгутин и његова три старија
сина, спремили су војничке торбице. Понели су део плавог неба из шљивика, слику
страха у очима вољених жена и нежну равнодушност нејачи и кренули пут Солуна.
Драгутин је својих педесет година живота оставио негде приликом пробоја
Солунског фронта, касније, његови потомци су пронашли његов споменик на
Зејтинлику, мада му је унук Велимир подигао споменик на кућном имању, поред
капије. Синови, мајчине узданице, вратили су се. Како су прошли српску голготу, и
пошто су рано остали без оца, браћа су се сложила да слушају најстаријег. Од тог
тренутка била је то једна здрава српска задруга у којој се знао ред и поредак.
У кући је била велика трпеза за којом су за време ручка седели одрасли, мушки
чланови породице. Касније су седале жене, снахе. Деца нису седала за трпезу.
Најстарији, Бата, седео је на челу трпезе. Увече су се договарали за сутрашње радове,
а није им било тешко радити. Узимали су у најам њиве које су биле запуштене,
запарложене. Са летином коју су добили годишње могли су да отплате имање које су
обрађивали, па су на тај начин увећавали своју имовину, а и углед међу мештанима
Зеока и шире. Бата је био и кмет у селу. Како су га слушали у својој заједници у кући,
браћа и снахе, тако је својом личношћу, облачењем и понашањем одавао изглед
господина сељака. Облачио се модерно за то доба, чојано одело му је шивено по мери
и пристајало његовом витком стасу, носио је антерију и јелек, из чијег џепа је на
сребрном ланцу висио џепни сат „doxa”, са друге стране је поносно носио Карађорђеву
звезду, а на глави му је лети кокетно накривљен, а да не ремети строгост личности,
украс био панама шешир. Јахао је кобилу Ајкуну коју су му доводили на кућни праг
да је узјаше да не би каљао опанке када је петком одлазио на пијацу у Лазаревац и
сваки пут би се вратио са новинама „Политика” које је читао. Касније је примао и
државну принадлежност као солунски ратник. Био је ожењен Катом са којом није
имао деце.
Тако наочит, са ауторитетом који је имао подлогу у имовини и угледу, а можда
понајвише јер се интересовао за њих, био је мета других жена. Заустављао је кобилу
у потесима Сегедина и Кључева да би му нечија плава марама хладила врело чело.
Део имања који је стекао потрошио је на лепе и младе жене. Живео је дуго, сахранила
га је породица синовца.
Породица Милојевић, данас раслојена, важи за домаћине који својим радом
одржавају и увећавају имовину, негују добре и здраве односе у породици, а и са
комшијама и пријатељима. Све до исељења били су чувари југозападне границе села.
