Обрадовићи
Између 1824. и 1827. године у Зеоке је
дошао Никола Јовановић. Претпоставља
се да потиче из околине Пирота,
а Зеочани се сећају приче да су
Пироћанци долазили у село да би
продавали брда за ткање. У попису
1832. пише да је Никола умро, а иза
њега остаје син Обрад. Синови Обрада
и Миљане су Милан (1835–1878), Иван
(1837–1878), Лазар (1848–?), Глигорије
(1851–1878) и Мијаило (1857–?).
Милан је са Катом до 1863. године имао
три сина: Петра, рођеног 15. 1. 1856,
Павла рођеног 11. 1. 1858. и Петронија
који је рођен 16. 10. 1860. Касније су,
1864, добили Благоја и Светозара.
Обрадовићи
И поред великог броја мушке деце,
у две генерације, данашњи потомци
Обрадовића су од Светозара.
Обрадовићи и њихова судбина су
огледало свеколике српске патње,
ратовања и умирања. „Новине сербске”
у издању 21. априла 1879. године,
доносе оглас из канцеларије Среза
колубарског, Округа београдског
да ће се 15. маја продавати имање
покојних Милана, Ивана и Глигорија
Обрадовића из Зеока. Према подацима
на споменику, Милан је вероватно
жртва убиства јер је као трговац
послом отишао од куће, и никада се
није вратио. За друга два брата се не
зна шта је узрок смрти. Тридесетак
година касније, опет једна кућа
Обрадовића остаје без мушких глава,
кућа Милановог сина Петронија.
Стеванија
Те ратне 1914. године Стеванија Обрадовић испратила је мужа Петронија и три
сина у рат. Велики рат, како га сада зову, или Први светски, како су га звали. А њој
није било важно ни да ли је велики, ни да ли је светски. Важно је да је њен домаћин,
са зобницом о рамену у коју је ставио дрвени крстић и парче хлеба, изашао из
авлије на капију. Пре тога ју је шкртим речима утешио да не брине, да ће се све
ово брзо свршити и да ће он, као и сва три њихова сина која су мобилисана заједно
са њим, ускоро поново доћи кући. И док јој звоне у ушима његове оштре речи да буде
вредна и послушна, да чува кућу, као и три ћерке које су са њом остале, стоји на
капији нема од изненађења. Зар сви одоше, остаде без мушке руке у кући. Шта су
ћерке у кући којој треба снага. Ћерке су туђа кућа, туђа радост, а синови… С Богом
пошли, срећан вам пут. Нека Света Мајка бдије над вама. И окрете се и настави
започети посао.
Велики светски рат бесни, смењују се победе на бојишту, војске се крећу, заузимају
области, губе… Зеочанин Живомир Дамњановић Жива је нишанџија на митраљезу.
Бесни борба. Помоћник му доноси муницију, он бије. Данима је у рову, нема одмора,
без престанка прати стање на ратишту. И шињел и шајкача су му изрешетани
шрапнелима. Наша војска прелази Албанију. Прелази и Жива Дамњановић.
Војници се враћају кућама. Овенчани су називом солунски ратници. Погледа
Стеванија почесто према путу. Спремила и лепу, шарену мараму да повеже кад
јој стигне Петроније. Посадила рузмарин крај тарабе, требаће, биће свадби. Чује,
вратили се. И Живко Јовичић. И Милован Јеремић и Милован Милојевић и његова
још два брата. И Живомир Дамњановић. Али нема њених ратника, њених војника,
њених солунаца. Нема их. Нема ниједног. Куку, мени јадној и тужној… Зар ниједан
да ми се не врати… Немогуће да ми се деца не врате. Па далек је пут, треба времена
да стигну. Нема их, а дани пролазе. Сестре питају за браћу, за оца… Види она да је
њени комшије и пријатељи гледају некако сажаљиво, али се опет нада. Бар један
од синова… Само да вас мајка још једном загрли. Обавља сезонске послове, сабира
летину, одлази у народ. Нема их, сестро, нема их још. А доћи ће…
И не дођоше. Нико. Ни муж, ни синови. Шарена марама остаде заборављена на
дну ормара. Повеза црну. Од тројице синова ниједан мајци не врати осмех на лице.
Сва тројица остадоше негде, нико не зна где, не зна им ни места погибије, ни места
где су сахрањени. Мајка не зна где босиљак да донесе, ни где свећу да запали. И поче
Стеванија да иде на гробље зеочко и код деце и мужева својих комшија и пријатеља
поче да спушта тек испечене уштипке, или тек испечене хлепчиће, које прозваше
„летурђије” на којима је стављала слово, као на славски колач, дајући му тиме
пажњу и вредност. И поче да доноси стручиће босиљка. И све то да би утешила
тужну, претужну душу своју. И почеше од тада и друге жене да носе понешто од
хране и босиљак на гробове умрлих.
Народ не заборавља ослободиоце, нити оне који дадоше животе за отаџбину. На
спомен-чесми у Барошевцу уклесаше имена и њеног Петронија и њихових синова:
Чедомира, Тихомира и Драгослава. И то је требало мајци да буде утеха.
А рузмарин расте крај тарабе. Развио се у трави. И ћерке расту и стасавају за
удају. И мајка мора уз осмех и лепе речи да их прати. Јер и оне имају право на
мајчину пажњу и бригу. Тако Стеванија, пошто притисне бол душе, гледа своју
најстарију ћерку Булку како стиже за удају. Распита се и види да се у њу загледао
Живомир Жива Дамњановић, честит човек. Удаде Стеванија Булку за Живу, и доведе
зета у своју кућу. Јер имање је морало да се обрађује и живот је морао да иде даље.
Жива и Булка су били вредни и радни. Одржали су и увећали имање. Имали су синове
Негослава, Николу, Лазара и Петронија, и ћерке Ранку, Славку и Стеванију-Бибу.
Имали су четири сина и три ћерке, баш као и Стеванија и Петроније. Била је то
многобројна породица, дуговечна, са потомцима који досежу и до данашњих дана,
посвећена љубави и вери. Зет Жива је радом исплатио своје две свастике, које су се
удале и отишле из Зеока, и имовина је остала њему и његовој жени Булки. А позната
је прича да је за ту имовину пренос вршио у Београду, да је плаћао таксе, као и возну
карту свастикама, а сам је у Београд ишао пешке.
Стеванија Обрадовић, супруга која је испратила мужа у Први светски рат и који
јој се није вратио, не зна где је погинуо, ни где су му кости сахрањене. Мајка која је
испратила три сина у Први светски рат, а ниједан се није мајци вратио, ни за
једног није спремала сватове, ни од једног није чувала унуке, ни за једног није знала
где је последњи пут видео небо, ни за једног није знала где почива. Супруга и мајка
Стеванија Обрадовић.
Стеванија Обрадовић, супруга која је испратила мужа у Први светски рат и који
јој се није вратио, не зна где је погинуо, ни где су му кости сахрањене. Мајка која је
испратила три сина у Први светски рат, а ниједан се није мајци вратио, ни за
једног није спремала сватове, ни од једног није чувала унуке, ни за једног није знала
где је последњи пут видео небо, ни за једног није знала где почива. Супруга и мајка
Стеванија Обрадовић.
Овакве жене су познате из историје и литературе. Звали су их „мајке храброст”.
Мислили смо да је овај назив обезбеђен за неке жене које мора да су необичне, некако
нестварне. А ето, и Зеоке су имале своју мајку храброст. А то је била једна сасвим
обична, једноставна жена, једна од нас.
