Јеремија Станојевић
(1808–1869)
После очеве смрти Јеремија остаје у
заједничком домаћинству у Зеокама са
браћом Илијом и Јаковом све до 1833.
године, када одлази у војску и постаје
гардист, а затим официр. Ађутант кнеза
Милоша био је све док се Милошу
није свидела његова вереница, када
раскида веридбу, што је, касније ће се
испоставити, била срећна околност
Један случајан догађај ће имати велики
утицај на Јеремијин живот, а и на
остале потомке Станојевића у целини.
Враћајући се из Саборне цркве у
пратњи неколико војвода, Прота Матеја
Ненадовић показа на Јеремију и рече им:
Знате ли људи чији је овај стасити
младић што нас поздрави? То је син
Николе Станојевића који онако јуначки
јавно уби оног Турчина („Мемоари”
Љубице Љотић, Архив Србије).
Јеремија Станојевић
Не зна се да ли је Прота то исто казао
и кћерки Марији, али се зна се да
су Протин отац Алекса и Јеремијин
деда Станоје били велики пријатељи.
Непосредно после овог сусрета
Јеремија се оженио његовом кћерком
јединицом Маријом, која је сестра од
стрица кнегиње Персиде Карађорђевић.
Станојевићи су овом женидбом у
родбинској вези са Карађорђевићима,
што им је за време владавине ове
династије умногоме било од користи,
али су трпели велику неправду, чак и
терор за време Обреновића.
Пошто је напустио Крагујевац,
Јеремија одлази за капетана старе
кнежине свога оца у Шопић, где ће
га, после преласка у Јагодину 1840.
на место начелника округа, заменити
брат Јаков. Као начелник Јагодинског
округа лично помаже све акције које
доприносе напретку округа и Србије у
целини. У архиву налазимо да начелник
Јагодинског округа мајор Јеремија
Станојевић 1842. са пет дуката помаже
изградњу школе у Јагодини. Није само
функција утицала на његову помоћ
општем добру. То је израз родољубља
којег Станојевићима никада није
мањкало. Жеља за напретком и бољим
животом у Србији је његова највећа
преокупација.
Одвише година обратио сам поглед
мој на економију и кућарство народа
Србског [ … ] свега на земљоделније кроз
десет година од [ … ] живот сматрао
сам поступке Правитељства како се
стара да би народу бољи правац за његово
собствено благостање, обучавајући га у
земљоделнију економији и свилоделнију
(Станојевић, Архив Србије: Фонд ЈС30).
Овако је у својој анализи стања у Србији
писао Јеремија, а потом и додао пасус
који ће касније резултирати његовом
општепознатом максимом коју ће многи,
између осталих и Слободан Јовановић,
износити као доказ недемократичности
уставобранитеља којима је припадао:
Власт је тутор а народ је пупила
(Станојевић, Архив Србије: Фонд ЈС30).
Тај пасус гласи:
Да је народ наш нерадан, лењ, и за
обште благо равнодушан то се одрећи
не може, а кад се ктом дода да је с
преласком из највећег деспотизма,
недозрео, непросвећен и неизображен
у слободу уставну а ктому искварен и
подстрекаван паразитизмом, у такву
несвестицу пао да живи као отрована
риба у води нити може своје опредељење
и грађанске дужности његове да схвати
и позна; овако поквареном, успаваном139 | Зеоке
и морално болесном народу треба
такорећи, електрическо-државни
потрес који би га из његовог бунила и
несвести пробудио и који би му нови
полет ка будућему народном животу дао
(Станојевић, Архив Србије: Фонд ЈС30).
Председник Окружног суда Округа
крајинског је постао 20. новембра 1842.
године, а крагујевачког 2. фебруара
1843. године. Члан Апелационог суда
постаје 11. јануара 1846, а члан Врховног
суда 31. децембра 1846. године. За
председника Врховног суда Србије
бива постављен 13. јануара 1849.
године. Као пашеног владајућег кнеза
Александра Карађорђевића 1852. постаје
совјетник или како се тада говорило
совјетник, попечитељ, полковник и
каваљер. Покушаји да се прати имовина
чиновника и представника власти, да би
се спречиле злоупотребе положаја, који
су у многим, готово свим, временима
безуспешни, били су актуелни и
средином XIX века. Тако је имовина
совјетника Јеремије процењена на 2.140
дуката и има плаћати „данка на годину
8 талира”. То је вероватно имовина
коју поседује 1857. године када је био
Председатељ Апелационог суда. Тада је
имао: Кућу у којој седи, плац у Врачару и
плац кућниј до књажеска конака. Нема
података да ли се и колико увећавало
његово имање, али налазимо да као
пензионисани совјетник 1862. године
има плац на Теразијама од „14 фати, 3
стопе и 6 палаца”
Дужност министра правде и просвете
обавља у периоду 1857–1858. Промену
позиције од Савета до Попечитеља
и промену политике сходно новом
положају дочарава Слободан Јовановић:
И на пример у опозицији према
кнезу ниједан саветник није тако
куражно предњачио као Јеремија
Станојевић. Кад је кнез подигао себи
двор у Брестовачкој бањи, Станојевић
је говорио да кнеза треба тужити
суду за отимање државне земље. Он
је био плаховит, насртљив и грлат.
Кад би се препирао са министрима
у Савету, изгледало је да сваког часа
може скочити и ухватити министра
за гушу. Али тај саветник, бесан као
јањичар, постаје 1857. министар
правде. Тек што се нашао на том
положају, он мења политику, и оном
истом жестином којом је пре бранио
права Савета, брани сада права кнеза
(Јовановић 1990: 151).
С обзиром на то да је реч о кнезу
Александру Карађорђевићу, његовом
пашеногу, ипак треба приметити
истинољубивост и заштиту народне
имовине без обзира на рођачке односе.
Говорећи о Јеремији Станојевићу,
др Владан Ђорђевић, школски друг
Јеремијиног сина Драгише, пише:
То је био велики господин не само по
чину који је био после кнеза, него и по
своме пореклу и родбинским везама
са Карађорђевићима и Ненадовићима,
које су онда биле најважније породице у
Србији (Јовановић 1957: 8).
По свему судећи, Јеремија није патио од
великашке сујете. Причало се да је кад
је постао министар просвете и кад су
сви београдски професори дошли да му
учине своје подворење узвикнуо:
Хеј Србијо шта си дочекала, да ти
после Доситеја Обрадовића дође
Јеремија Станојевић за попечитеља
просвешченија (Јовановић 1957: 8).
Тежак живот за Јеремију и његову
породицу почиње повратком из
изгнанства кнеза Милоша у Србију.
Већ крајем јуна 1859. године Милош
је наредио да се затворе и окују
бивши саветници Лазар Арсенијевић
Баталака, Александар Ненадовић,
Јеремија и Јаков Станојевић и други
због тобожњег учешћа у Саветничкој
завери, тј. под сумњом да су хтели да
убију кнеза Михаила, али на суђењу су
сви ослобођени оптужби. Касније, због
страха од Милошеве одмазде, Јеремија
одлази у изгнанство у Турску. Још једно
прогонство из Србије чека Јеремију, опет
после ослобађајуће пресуде за наводно
учествовање у убиству кнеза Михаила.
Одузето му је право на пензију, са
породицом одлази у Земун, где умире
1869. године. Вест о смрти Јеремије
Станојевића преноси „Земунски
гласник” бр. 20 од 16. марта 1869. године:
Јуче, у суботу, пре подне у једанаест
часова преминуо је овде бивши српски
саветник Јеремија Станојевић. Покојник
је живио у Земуну у својевољном
прогонству, јер у унутрашњости Србије
није хтео да се настани, кад је лане
српска влада кренула из Београда. Он
доживи 61. годину живота, а четердесет
година пробавио је у државној служби
српској, у којој је дошао до одличног
звања саветничког. Као зет несретног
Светозара Ненадовића (супруга му
је рођена кћи „покојног заслужног по
Српство проте Матеје Ненадовића”)
паде на њега као и на његовог сина
Драгишу сумња саучешћа у жалосној
катастрофи топчидерској. Он допаде
затвора, ког се само опростити могао,
кад се одрекао саветничке пензије,
коју је уживао по годинама службе.
Покојник беше поштован од свију,
који га год изближе познаваше. Њега
оплакују удовица, четири сина и две
кћери, Драгиша је у Паризу а други
син (Витомир, прим. прир.) на науци у
Минхену. Лака му земљица!
Јуче, у суботу, пре подне у једанаест
часова преминуо је овде бивши српски
саветник Јеремија Станојевић. Покојник
је живио у Земуну у својевољном
прогонству, јер у унутрашњости Србије
није хтео да се настани, кад је лане
српска влада кренула из Београда. Он
доживи 61. годину живота, а четердесет
година пробавио је у државној служби
српској, у којој је дошао до одличног
звања саветничког. Као зет несретног
Светозара Ненадовића (супруга му
је рођена кћи „покојног заслужног по
Српство проте Матеје Ненадовића”)
паде на њега као и на његовог сина
Драгишу сумња саучешћа у жалосној
катастрофи топчидерској. Он допаде
затвора, ког се само опростити могао,
кад се одрекао саветничке пензије,
коју је уживао по годинама службе.
Покојник беше поштован од свију,
који га год изближе познаваше. Њега
оплакују удовица, четири сина и две
кћери, Драгиша је у Паризу а други
син (Витомир, прим. прир.) на науци у
Минхену. Лака му земљица!
Осим Драгише (крштено име Драгутин),
Јеремија је имао Љубомира, који је
био гувернер деце кнеза Александра
Карађорђевића, и Витомира (1857–1929),
који је био начелник Министарства
финансија, па финансијски делегат у
Букурешту, Риму, Паризу и Лондону.
