Станојевићи
Српска историографија и песништво Зеокама дају посебно место у Првом српском устанку. Колико су Шумадија, у њој Зеоке и касније Рудовци били
значајни у борби против Турака
сликовито je описaно у делу „Србија:
опис земље, народа и државе”:
Ако пак пустимо кругу око
Штурца (врх на Руднику, прим.
прир.) полупречник од четрдесет
километара, а то је један дан хода,
онда смо додарнули и долину Колубаре
и долину Голиске и Велике Мораве,
и обухватили и Станојеве Зеоке, и
Катићеву Рогачу и Сибницу, Рудовац и
Буковик на северној, за тим Мутапову
Прислоницу, па Љубић, Чачак и
Курсулине Цветке на јужној страни,
дакле толика силна места, знатна,
било по радњи у њима извршеној било
по великим људима, које су обема
бунама дала (Карић 1887: 712)
Станојевићи
Свако село у Србији имало је свог кмета
и он је био старешина села. Више села
чине кнежину, а њима је старешина
кнез. Као старешина који је изнад
неколико кнежина налазио се оберкнез.
Изнад оберкнезова и свима надређен
био је књаз Србије.
У оквиру Колубарске кнежине
(Београдска нахија), Зеоке су биле
седиште кнежинског кнеза Станоја
Михаиловића, једног од најзначајнијих
људи тог времена и активног учесника
у свим догађајима који су претходили
устанку. Када су Турци повећали
порез због издржавања сопствене
војске, Михаиловић се у Боговађи
на скупштини састао са Алексом
Ненадовићем, Илијом Бирчанином,
Николом Грбовићем, Петром Палалијом,
кнезом ћупријским из Београда, и
другим кнезовима, те после тога одлазе
код везира да реше питање велике глобе
на терет народа. По несрећи за Станоја,
Турци су, преко неког калуђера који је
мрзео Хаџи Рувима, сазнали за састанак
и имена завереника, као и да је Станоје
један од главних:
То је казивање Гаје Пантелића, који
прича како „пред оно време кад су
(Срби) угодили да се дигну” послужитељ
Драгутина Милутиновића – коме је
овај морао нешто поверити – крадом
преписао из једног писма, које се
налазило у његова господара, имена
Станојевићи
Никола
из Зеока,
главних људи који су се хтели дићи,
и тај списак продао дахијама. Међу
њима су била имена Карађорђа, Мате
из Липовца, Васе и Марка Чарапића,
Станоја из Зеока и готово свих оних
што су пред буну побијени и на које су
Турци пошли да их побију (Новаковић
1904: 417)
О Сечи кнезова у српској историји
постоји много писаних извора и да би
се стекла потпуна слика, треба навести
најважније:
У јануарију крене се дахија Фочић
Мехмед-ага из Београда, удари у Зеоке
и код куће кнеза Станоја руча. Премда
су и Станоје и Хаџи-Рувим записани
били у тефтеру да погину, опет није за
онда кнезу Станоју ништа хтео. Дође у
Боговађу, ноћи, ни Хаџи-Рувиму ништа
није хтео, да се не би чуло и да не би мој
отац и Бирчанин побегли.
Фочић је послао своје момке натраг у
Зеоке, да одсеку главу кнезу Станоју, па
у Боговађу Хаџи-Рувиму, и да му донесу.
Оду њихови момци у Зеоке и нађу кнеза
Станоја код куће, кажу му да иду у
Београд, и да и’ је ага послао, и хоће да
ручају. Кнез и’ дочека. Кад су седили
у кући поред ватре, један петао дође
пред врата и кукурекне, а Турчин узме
шишану и рекне: „Хоћу ли, кнеже, убити
онога ороза за ручак?” Кнез му одговори:
„Имамо ручка доста, а и тако је петак;
али баш кад хоћеш а ти удри.” Турчин
запне шишану, пак окрене најпре на
отворена врата на петла, а затим је
спусти кнезу Станоју према себи скреше
у прса, који падне.
Станојевићи
Турчин повади нож
и почне Станоју главу сећи; А Никола,
синовац Станојев, који није ни 20 година
имао, како види то, утрчи у вајат,
узме кнежеву шишану и повиче: „Нећеш
Турчине, ни твоје главе однети а камоли
кнежеве!” опали и покрај Станоја обали
Турчина, погодивши га посред котлаца
Она друга два Турчина затворе се у кућу,
и кад сељаци, Зеочани, дотрче, а они из
куће почну викати: „Агина је заповест,
агина је заповест, умирите се рајо!
Крв за крв нека иде.” И да би се синовац
кнежев и сељаци уверили, да је Турчин
заиста убијен, отворе врата Турци они
и избаце Турчина напоље. Онај што је
Турске коње водао утекао је у поток,
како је прва пушка пукла у кући, а коње
је пустио; друкчије Турци би може бити
могли утећи. Сељаци стишају кнежева
синовца Николу, који је хтео и оне друге
Турке да убије, и одбију једног за другог, а
оне Турке испрате до хана (Ненадовић
2005: 74)
Исти догађај описан је и у „Историји
српског устанка”:
Овако спремљен и по овако издатим
налозима, Фочић, са 250 Турака
коњаника, из Београда, од прилике 13-га
јануара 1804. године крене се.
Он је (Фочић) тога истога дана, кад је из
Београда изашао, у Зеоке, кнезу Станоју
на ручак дошао, допраћен будући овде
и кнезом Симом Марковићем. Обојици
овим кнезовима Фочић ништа од своје
намере приметити није дао, до само
што је и једном и другом казао, при
поласку из Зеока да порез што скорије
сакупе од народа, и њему га где им он
поручи донесу.
Још тога дана, кад је у Боговађу на
конак дошао, он је преко ноћ одредио
тројицу својих крволока, да се сутра, 14.
јануара са зором у Зеоке поврате и кнеза
Цев пушке
кнеза Станоја,
Станоја убију па одатле у Борак оду, те
и са кнезом Симом тако учине и главе
им одсеку и у Београд донесу.
Она тројица што су се повратила у
нахију београдску, да изврше крвно
дело по жељи и намери свога господара,
рано су у Зеоке и то у кућу кнежеву,
дошли, где су у њега затекли. На питање
кнежево, откуд они тако, одговоре: да
их је ага повратио у Београд због неких
његових потреба, па да су из м. Боговађе
јутрос поранили и дошли њему, да што
поручају, па одавде у Београд на конак.
Кнез Станоје, при овој несрећној за њега
прилици, сам се задесио код куће са
своје троје деце, која су Турцима коње
прихватила, и по воћњаку више куће
стала водати. Кнез је сам принуђен у
кући ватру разгоревати, да се Турци
огреју, и спремати им шта за доручак.
И у овом и оваквом журењу кнежевом
око ватре и припремању јела, Турци
увребају прилику, те један између њих,
реченог кнеза из пушке убије и главу
му одсече. Како пушка у кући пукне,
а она деца што су по воћњаку турске
коње водала, међу којима је и најмлађи
брат, погинувшег кнеза, Маринко
био, поплаше се, па попуштају коње,
и стане их вриска и јаук.
И тако сад,
које од пуцња пушке, које од вриске и
јаука деце, а које од топота и ржњаве
и вриске напуштених коња, учини се у
свему селу ларма. Сељани зеочки одмах
почну се, један по један, који с пушком,
а млоги са сикирама и кољем, кући
кнежевој збирати да виде шта је. У само
ово време збирања сеоског, дотрчи, од
стоке, и синовац кнежев Никола, син
старијег брата Милосава.
Турци су већ,
не чекајући ручка, са главом кнежевом
изишли били из куће да пођу својим
коњима и даље, пут Борка, да предузму,
кад је Никола дотрчао, и видео шта су
му Турци са стрицем учинили. Николу
ни мало не смете ни сам овај изненадни
и жалосни догађај, ни страх од Турака.
Он како је кући дотрчао, и видио шта
је, упао је у вајат стричев, његову пушку
дочепао, Турцима на сусрет испао и
повикао: „Станте Турци нећете ни
своје живе, а камо ли кнежеву мртву
главу одавде изнети.” Турци изненађени
оваквом слободом, и разјареношћу
Николином, и виком и грдњом свију
сељана, поплаше се, па сва тројица
поврете се у кућу и затворе се; а Никола
стане на згодно место, с кога ће моћи,
кад би се који Турчин из куће помолио,
безпромашно гађати, и стрица свог
осветити.
У ово време већ су се сељани,
великом гомилом, око куће кнежеве,
прикупили били, и велегласно, како су
и Турци у кући чути могли, договарати
се почели да кућу запале ако Турци
својевољно из куће не изађу, и не предаду
се. Ово договарање Срба, кад Турци у
кући дочују, а они онда отшкрину мало
кућна врата, и један се од њих помоли,
и то баш онај, који је кнеза убио, да
сељанима нешто проговори, а Никола,
који је на мети стајао, и баш овако што
да Турци учине чекао, опали пушку
те Турчина посред котлаца погоди, и
оне међу дружину своју, мртав у кућу
свали.
Сад већ Турци видећи шта је, и да
им предстоји свима изгинути, начну
из куће запомaгати и молити сељане
да им опросте, доказујући: да они нису
по својој вољи, и из какве пизме према
кнезу, учинили, него да им је њихов
старији тако заповедио да учине; па
најпосле, баш ако су и они криви, да је
већ крв за крв проливена, глава главом
замењена, па по том и удовлетворење
кући кнежевој учињено.
По дугом
оваквом мољакању и правдању Турака,
премда је Никола и намеру и друштва
имао ове Турке потући, склоне се сељани
те им се Турци на веру предаду, и тако
исти сељани, речене Турке, до најближегтурског хана невредиме допрате; а
кнеза свога, са тугом великом, и очајним
очекивањем на варварску освету,
вечности у руке предаду. Никола је и
сам, бојећи се освете турске, после укопа
кнежевог утекао у ваљевску нахију, у
село Бабину Луку, и ту је код ујака свога,
Јакова Саића, прикривен стајао, док
се међу тим на скоро и барјак јавног
устанка српског противу Турака није
развио (Арсенијевић 1988: 42-45)
Основно неслагање Проте Матеје
Ненадовића и Лазара Арсенијевића
Баталаке је у датуму кнежеве погибије.
Прота Матеја тврди да је Фочић после
погубљења Алексе Ненадовића и Илије
Бирчанина у Ваљеву 23. јануара послао
своје момке да убију Хаџи Рувима и
кнеза Станоја, тако би погубљење кнеза
из Зеока могло бити 24. јануара, а не 14,
како тврди Баталака. Међутим, у тврдњи
Проте Матеје постоји нелогичност јер
је 24. јануар недеља, а не петак како он
тврди. Ако је тачна тврдња Баталаке,
онда се са сигурношћу може рећи да је
кнез Станоје друга жртва Сече кнезова
одмах после кнеза Палалије, као што је
и опевано у песми „Почетак буне против
дахија”.
Првог Српског кнеза преварише: Домамише кнеза Палалију; И у Гроцкој њега погубише; И Станоја кнеза из Зеока Преварише, па га погубише У његову двору бијеломе.
За подизање устанка је веома важно
то што је Карађорђе у повратку из
Остружнице, пошто је продао свиње,
пролазио кроз Зеоке на дан сахране
кнеза Станоја:
У повратку овом, прошао је Карађорђе
кроз село Зеоке, и кад је ту изненада
својим очима видео, како фамилија,
род и сви сељани убијеног кнеза свог
Збор у
Орашцу 1804,
Вељко
Станојевић;
Исахрањују, и горко оплакују, онда у њему
сасвим крв, од јарости и туге, противу
варварства закипи, онда, мислено, у
срцу и души барјак устанка српског, за
ослобођење, развије, као што се доцније
и самим делом показало (Арсенијевић
1988: 50)
Браћо моја, ви видите шта Турци
јањичари раде; ви видите, да су наумили
да нас сасвим оплене и поробе; ви видите
да нам ништа не оставише на миру, ни
наше цркве, ни манастире; ви видите,
шта зликовци и безаконици с нашим
кћерима, сестрама, снахама и младим
женама чине; како их силују, бешчасте
и у ропство одводе. Па најпосле, ето
видите, где почеше наше кнезове и
друге одабраније људе по народу сећи
и убијати. И ја сам сам, неки дан,
пролазећи кроз село Зеоке у београдској
нахији, мојим очима видео: где родбина,
и истог села сељани, свог кнеза, кога
су Турци убили и главу му одсекли да
је у Београд носе, са одсеченом главом,
сахрањују и за њим кукају (Арсенијевић
1988: 52)
Осим тога што је кнез Станоје међу
првим посеченим кнезовима, веома
важна чињеница, можда најзначајнија,
јесте та што је Станојев синовац Никола
први јавно убио Турчина у Првом
српском устанку. То је чињеница коју
сви историчари и песници истичу.
Сима Милутиновић Сарајлија, српски
песник, историчар и Његошев учитељ, у
„Сербијанци” пева:
Начело устанка Сербов’
Из Зеока кнез-Станоја јоште
Смлатит смисле умопомамници,
Да прљ у нос не тисне им перви,
За опачна беспутија свака,
Реко б’ Јанка и кнез Симе нејма,
Ил’ сто самих Остружничан’ бољих,
Да с’ одупру, и накажу кривду;
Кано што се и разјасње брзо,
Пошто стаје поскотјат чоека…
Тко л’ год био, сам се корит мора
С мужма збиљским не поступав љуцки.
Ал’ ев’ дјела и витештва својска,
Што синовче тог истога кнеза
Тад уради да освети стрица!
На глас турске у по дома пушке,
Којом ђоја петао је гађан
На кућноме ту стојавши прагу,
А не кнеже ћурку перутавши
С домаћицом а за ручак Турком,
Дишавшима по истога главу,
Што ј’ у кући тад при прагу чучо;
Мали гледа свога распострта
Благодједа и второг му оца,
И да Турчин већ одсеца главу,
Тркне брже те у ајат стрица,
истог дугу докопао пушку,
Њом разапне са кутњега прага,
те Турчина главу сијекућа
По средини, да већ и не регне,
Па ти одма иста пушку баци,
И у грабик омакне и умакне.
Најпрви тад он Турчина уби
Уз начало принуждена бунта,
А било му је дванаест љета,
Ал’ кад чувству већ сљедоват вјерно,
Најтајнијем завешчо се најпре
Још у истој мајке утробици,
Пак и ништа г’ успрети не могло,
Дух накнађа недоставша тијелу:
О простото о љубави срца!
О природо у вјечнога храму,
Божества сте првобитна сљудству,
Сподружнице, Небесног сте ћерци,
С ком се лакше и кроз живот страда;
Па грешници светили се ’вакви!
(Милутиновић 1993: 73-74)
Да ли због песничке слободе или због
непознавања чињеница, тек податак да је
Никола тада имао 12 лета није тачан јер
је Никола рођен 1779. године. Свакако
да се речи двадесет и пет лета не би
уклапале у стих. Зато је, што се тиче
Николине старости, најтачније писање:
И тако Дахија Фочић из Београда
крене се, удари преко Београдског
округа да успут посече Кнеза Станоја
Михаиловића из села Зеока, но пресети
се и то неучини, зато, да нечује Кнез
Алекса, Бирчанин и Кара-Ђорђе, па да
му непобегну; и тако руча код Станојеве
куће и одма у Ваљево на конак оде.
Дахија Фочић кад види узрујани народ,
а и Турке, не усмели се да иде у Тополу
да убије Кара-Ђорђа. Него одма крадом
пошље зликовчину Узун-МехмедКафеџију са Кара-Усеином, и са њима
12 најјуначнији по избор Турака, те оду
у Тополу да убију Кара-Ђорђа. А три
Турчина пошље да убију Кнеза Станоја
Михаиловића у Зеоке; и троицу у
Манастир Моравце те погубе Хаџи-Ђеру;
и одатле у Боговађу да убију ХаџиРувима
Кнеза Станоја изаслата три Турчина
застану код куће, који ненадајући се
зашто су дошли, да им ручак, но при
ручку дође један пето стане напраг
кућни и стане да кукурече, један од
Турака рече: „Кнеже, оћу ли да убијем
овог ороза- петла.” Кнез Станоје
одговори: „Можеш но ручка има доста.”
Турчин извади пиштољ запне, и скреше
Кнезу Станоју у прси, и наместо га
убије. Синовац Кнеза Станоја, Никола
момче од 25. година кад види убијеног
свог Стрица, утрчи у вајат счепа дугу
пушку и кроз кућна врата опали из
пушке и убије једног Турчина а она
друга двојица затворе се у кућу и стану
викати: „Е глава за главу немојте на нас
вала ми нисмо криви.” Никола је хтео,
и на ону другу двојицу кроз кућу да пуца,
но родбина и сељаци скоче, те га од тога
одврате и пропусте Турке те у Београд
оду (Ненадовић 1971: 43-45)
Турски џелати су се звали Сефер и Хусо
(Баранин 1969: 45).
Никола, синовац кнеза Станоја
Михаиловића и син Милисава, јесте
родоначелник породице Станојевић, која
ће наредни готово век и по бити веома
значајна српска породица и утицати на
историју и културу Србије у XIX веку и
првој половини XX века.
