Мартиновићи
И поред податка да већ на првом
доступном тефтеру 1824. године
презиме Мартиновић носе Радосав и
Петар, Мартиновићи су потомци браће
Матије и Милоша који су се привремено
служили презименом Живојиновић, те
се са сигурношћу може тврдити да им се
отац звао Живојин.
Тек почетком педесетих година XIX
века Милош и Матијин син Марко
узимају презиме Мартиновић.
Данашњи Мартиновићи су потомци
Матијиног сина Марка и Марице, тј.
њихових синова Радојице, по његовом
унуку Ранисаву, названи Ранцини, и
Милутина, чији су потомци по његовом
сину Драгићу познати као Драгићеви.
Милош са женом Јеленом није имао
мушког потомства.
Мартиновићи
Када се ратови заврше, историчари
утврђују или мењају чињенице, броје
жртве, пишу цифре, рачунају погинуле.
Писци пишу, а режисери снимају
филмове о судбинама појединаца,
породица, народа. Народ, редовно
учествује у рату, а после рата гледа
филмове, чита књиге и саосећа са
трагедијама из далеких крајева или
земаља.
Често не видевши да је, ту,
поред, можда баш преко тарабе, рат
и живот исписао роман. Један од тих
романа је сигурно судбина Марковог
сина Милутина или још страшнија
судбина његове жене Спасеније.
Михаило, син њихов, погинуо је на
самом почетку рата, 1914. Већ следеће
године Спасенији јављају да јој је
погинуо муж Михаило, да би опет
следеће, 1916. године, сазнала да јој је и
други син који је отишао у рат, Драгиша,
дао живот за домовину. Од мушких
глава у кући, уз мајку, остаје само син
Драгић који тада има осам година. Њих
двоје остају да наставе живот и очувају
сећање.
А Мартиновићи су заиста фамилија од
сећања и традиције. Нису заборавили ни
да је јула 1865. године Георгије Ђурђевић
крстио Милојку, ћерку Милоша и Јелене.
То крштење је почетак кумства између
ове две фамилије које до данас, век и по
трајања, није прекинуто.
Мартиновићи никада нису прекидали
ни виноградарско-винарски позив, без
обзира на околности или економску
исплативост у неким временима.
Први Мартиновић који се одвојио од
пољопривреде и села је Драгићев син,
Милован, који је завршио за учитеља.
Николија
Несумњиво је да је једна од знаменитих жена овога села била Николија Мартиновић.
Пажњу на себе је привукла својим животом човека-жене, што би се тада говорило
за жену спремну и способну да води свој живот и своју породицу путем часним,
поштеним и пре свега вредним.
Положај значајне и вредне пажње жене дао јој је Бог пре свега самим рођењем јер је,
будући да је рођена у породици која је сем ње имала још само сестру, миразом који
је донела удајом у Мартиновиће за Витомира, сина Радојице и Кате, увећала иначе
значајно богатство те породице. А у то време положај породица се мерио величином
имовине коју је поседовала.
Потом је мудрим и паметним одлукама умела и знала да увећа свој иметак,
пошто је и сама у то време куповала земљу. Познајући разне вештине живљења као
што су шивење, ткање, припрема и кићење младе пред венчање, припрема хране,
постигла је значајно место у народу па су је позивали да помогне другима, а тиме
је себи обезбедила положај неопходне и битне жене у разним приликама. Својом
умешношћу у опхођењу са људима око себе стварала је везe и са званичницима тога
доба који су је са поштовањем прихватали као себи равнима.
Рођена је 1885. године у суседном селу Сакуљи од оца Лазара и мајке Кате
Богдановић. Имала је сестру Пеладију која је такође била удата у Зеоке у
породицу Дамњановић. Била је средњег стаса, дугуљастог лица и зеленкастих
очију изнад којих се чело временом скупљало у видљиву бору и дало јој израз плаве,
светле жене, која није трпела поговор. Једном речју давало јој је изглед жене од
ауторитета.
Са мужем Витомиром изродила је синове Ранисава, Александра и Борисава, и
ћерке Милицу, Љубицу и Зорку. Синови Александар и Борисав су умрли млади што
је оставило траг бриге и патње на њеном лицу до краја живота, а остала деца су
живела дуго и створили су своје породице које трају до данашњих дана.
Удајом је, као мираз, донела у нову, већ имућну породицу, око два хектара шуме
и зиратне земље у атару села Зеоке, званом Бојинско код Пањева. Њена снаха
Радмила, која је била удата за сина Ранисава, јединица у родитеља из Трбушнице,
наследством је увећала породично имање за још око девет хектара земље, тако да
је ова кућа у то време била прва по богатству, а имовину су чинили обрадива земља,
воћњаци, виногради, шуме…
Николија је била жена свога доба. Обучена у реклицу, са дугом до земље сукњом, испод
које је носила скуте. На ногама су јој радним данима били прављени опанци, а у дане
празника је носила лаку обућу прављену од мекше коже. Косу је скупљала у ниску
пунђу на врату, а мараму, којом је повезивала главу, као и све жене тога доба, знала
је да често лети, док у хладу седи са ћеркама, снахама, унуцима и праунуцима,
смакне са главе.
Домаћинска жена, вредна и уметна. Бавила се ручним радом, а позната је била
у скоро уметничкој изради клечаних ћилима, тзв. пиротских ћилима. Тако је
на Другој среској пољопривредној изложби, одржаној у Лазаревцу 1955. године,
награђена првом наградом „на изложен тепих”. Разумљиво је да је у то доба ћилим
био непопуларан, протеран из кућа, а пошто није могао бити и уништен, назван је
тепих. Позната је у народу и међу женама њена изрека да није важно колико дуго је
радила неки ручни рад, већ да је тај рад направила за изложбу.
Кућа Николије Мартиновић – како се говорило у то доба – задржала је свој назив
и скоро до данашњих дана била отворена за свакога у свако доба дана. Место на
коме се налазила давало јој је посебан положај јер се налазила поред Бановског
пута, „Ћирине” пруге, као и поред реке Пештан у центру села. Била је то кућа,
прихватилиште за путнике намернике, просјаке, слепце, све оне које је на путу
задесила невоља. У тој кући, под будним Николијиним погледом, свако је могао
добити парче хлебе, чашу воде и поуку за даљи пут. Није изостајала ни свака друга
врста помоћи коју је ова племенита жена знала да упути.
Свраћали су тој кући и трговци који су у то време нудили разнолику робу: од „брда”
за ткање, преко материјала за женске хаљине и сукње које су биле простије израде,
до земљаних лонаца, па су жене, а и мушкарци Зеока, код Николије наручивали робу
да за њих купи код трговаца када буду долазили.
Такође је често срески начелник са писаром, данас бисмо рекли председник општине
са секретаром, обилазећи територију свога начелства, општину, свраћао код
Николије Мартиновић, где би био сачекиван са пажњом која му је доликовала.
И сви други виђенији људи тога доба, адвокати, апотекари, лекари, имали су слободу
и своје место у хладовитом дворишту ове поштене, надасве вредне породице, која се
као таква одржала до данашњих дана.
У вези са богатим и занимљивим животом ове домаћинске жене у памћењу је
старијих људи Зеока да је једне прилике, због неисплаћеног нареза, који је био
државни порез, преноћила у некој врсти притвора.
Иначе је дуго живела, тачно 90 година, и дочекала потомке својих унука. Кроз
живот и све животне догађаје свога времена у јавном животу, прозивана је
именом и презименом, Николија Мартиновић, а као доказ посебности њеног
занимљивог, притом нимало лаког нити привилегованог живота, јесте и чињеница
да се користила личном картом у којој је било уписано поред презимена мужа,
Мартиновић, и презиме родитељско, Богдановић.
У давна времена се за жену тако часног и поштеног живота говорило: све јој здраво
и честито било, а у данашње време би се за такву жену рекло да се остварила на
личном, породичном и пословном плану.
