Дамњановићи
Већ је поменут белег Радосава
Ђорђевића који му је подигао син
Дамњан. Знајући праксу додељивања
или узимања презимена може се рећи да
је Ђорђе, отац Радосава, не рачунајући
кнеза Станоја, најстарији Зеочанин о
коме постоји траг. Наравно ово се односи
на претке данашњих зеочких фамилија
јер је живота у Зеокама било и много
раније.
Писани трагови указују на чињеницу
да су Дамњановићи један род са
Радосављевићима, Мартиновићима и
Петровићима, упркос тврдњи Петра Ж.
Петровића у његовом етнографском
делу „Шумадиска Колубара” да
Дамњановићи нису род са ове три
фамилије. У попису 1863. године, под
редним бројем 2.260, уписан је Иван
Радосављевић Мартиновић, као и његова
браћа, Милан, Марко и Пантелија. У
матичним књигама крштених сви су
уписани као Дамњановићи, као и Лазар
Радосављевић, уписан под редним
бројем 2.261 овог пописа.
Дамњановићи
Када се по трећи пут, 1892. године,
Иван Дамњановић венчава у
барошевачкој цркви, овог пута
Неранџом, ћерком Радомира Јовића
из Сакуље, у рубрику где се уписује
име оца, свештеник уписује оца
Дамњана са презименом Радосављевић.
Одржива је и претпоставка да су се
куће Дамњановића, пре пресељења,
налазиле изнад кућа Радосављевића
и Мартиновића, испод гробља у
Ивковачи. Имања, њиве, ливаде, утрине,
као и шуме ове четири фамилије су
груписане, што указује да су се браћа
делила
Пажљивим повезивањем доступних
података о становништву Зеока, осим
Споменик
Дамњану
Радосављевићу,
родоначелнику
Дамњановића93 | Зеоке
Радосава и Петра Мартиновића, које
налазимо у тефтеру 1824. и 1827. године,
као и Дамњана Радосављевића који је
први пут уписан у тефтер 1829. године,
у породична стабла морамо придодати и
Петра Миловановића (Петровићи), као
и Матију Живојиновића, његовог брата
Милоша и сина Марка (Мартиновићи).
Пажљивим повезивањем доступних
података о становништву Зеока, осим
Радосава и Петра Мартиновића, које
налазимо у тефтеру 1824. и 1827. године,
као и Дамњана Радосављевића који је
први пут уписан у тефтер 1829. године,
у породична стабла морамо придодати и
Петра Миловановића (Петровићи), као
и Матију Живојиновића, његовог брата
Милоша и сина Марка (Мартиновићи).
Данашњи Дамњановићи су сви
потомци Дамњана и Ружице, који
су имали пет синова са потомством:
Лазара (1830–1904) који се оделио
1859. године, а у заједници су остали
Пантелија (1939–1916), Милан (1838–?),
Марко (1835–1883) и Иван (1841–1913).
Да ће Дамњановићи бити фамилија са
доста веома добрих ђака, наговештава
Велимир, син Светозара, који је од 1907.
до 1912, најбољи ђак од свих зеочких
ђака који су похађали Краљевску
српску основну школу барошевачку.
Осим зеочких Дамњановића у Зеокама
је била још једна породица, потомци
Радована Дамњановића из Борка, који
се 1892. оженио Лепосавом Митровић из
Медошевца и са њом имао сина Ђурађа.
Милица Боре Дамњановића
У новије време Зеочани су у школи били добри математичари. Није то резултат
њиховог дара за ову тешку науку као што узрок томе нису ни претеран самосталан
рад и учење. Кад родитељи, који се занимају за дечје школовање, примете да дете
заостаје у рачуну или им, због заузетости важнијим животним пословима, то
саопште учитељи, решење је сасвим једноставно. Иди код Милице.
Није требало ништа више од ове кратке реченице од свега три речи, да се реши
вечити проблем деце везан за познате и непознате бројеве, за икс, ипсилон и цет,
за чудне односе налеглих или наспрамних катета у односу на хипотенузу. И не
само зеочке деце већ деце из ширег окружења, јер су у Дамњановића крају по знање
долазила деца из свих праваца из којих се у Зеоке могло ући.
Нису код Милице Дамњановић ишла само деца која су се тешко сналазила са
теоремама, скуповима, лимесима, интегралима и осталим. Одлазили су и они који
су хтели више, који су хтели да им непозната буде позната, да сачине од скупова и
пресек и унију и да им оцена тежи горњој граничној вредности, петици или десетки,
у зависности од тога у ком су стадијуму школовања.
Било би неправедно не поменути и старије ђаке који су из само њима познатих
разлога учили и после тридесете, који су од Милице били млађи за само неколико
година. Дешавало се да су отац и син готово били школски другови у школи учења
рачуна код Милице. Олакшавајућа околност јој је управо било то што је учила
и децу родитеља које је раније учила, јер по тачном генетском обрасцу који није
математички већ животни, детету је непознато управо оно што није било познато
родитељу у истим животним или школским околностима.
Она се у математику стварно разумела, уосталом, то је учила и предавала у
школи, али у новац – слабо. Готово никако, тај рачун није јој ишао од руке. Није
никоме било пријатно да не плати знање, у околностима у којима се све цени
сем знања, па су многи, додуше безуспешно, покушавали да јој се новцем одуже не
схватајући да новац може да покрије само мале, ситне дугове и да се новцем одређује
само цена, али не и вредност.
Додуше, може се претпоставити да је новца имала сасвим довољно, јер је увек у
соби пуној крша, који, ето, само сад, није стигла да поспреми између две групе деце,
било разних слаткиша, сланиша и сокића за децу, па и кафе за родитеље који су их
доводили. Тако се без компликованих материјално-новчаних односа створио однос,
боље речено рачун, између морања и љубави. Деца су морала да уче, а родитељи да им
помажу. А што се тиче Милице, математички речено, њена љубав према знању и
деци тежи бесконачном.
