Вељко Станојевић
(1892–1967)
Вељко, син Витомира Станојевића и
Јелисавете (Лонгиновић), унук Јеремије
Станојевића, био је академски сликар.
Још у основној школи код Вељка се
јавља љубав према уметности, посебно
сликарству. Инспирисан пореклом и
породичним причама, још у основној
школи слика композиције историјских
скупова и битака. Тој тематици се враћа
и у зрелим уметничким годинама.
Од 1911. до 1914. похађа Уметничко-
-занатску школу у којој му је цртање
предавао Љубомир Ивановић, а сликање
Марко Мурат. Његову жељу за даљим
усавршавањем прекида Велики рат. У
духу родољубља, у којем је одрастао и
васпитаван, пријављује се у добровољце.
Импресионистичку фазу, коју је започео
дружењем са Костом Миличевићем,
Боривојем Стевановићем, Живорадом
Настасијевићем, Николом Бешевићем
и другим српским импресионистима
Јеремија В.
СтанојевићЗеоке | 150
тог времена, не напушта ни у рату, па
ратна збивања, ликове сабораца, чак
и за време боравка и лечења на Крфу,
и медитеранске пејзаже приказује у
духу тог уметничког правца. После
демобилизације, тачније почетком 1920.
године, са Бранком Поповићем, Мошом
Пијаде и Бором Стевановићем оснива
Удружење ликовних уметника Србије.
Потом одлази у Париз, где се коначно
усавршава и обликује као врхунски
уметник. У трећој деценији XX века
Вељко остаје упамћен као један од
најзначајнијих српских сликара.
Вељко Станојевић
И модернист и класик, он има у себи,
у исти мах, нечег примитивног и
префињеног, стилизованог и слободног,
спонтаног и хотимичног, колико
рационалног, толико инстиктивног. Та
разноликост и сложеност, то богатство
контраста чине Вељка Станојевића
уистину савременим модерним
уметником и једним од најбољих које
смо икад имали (Кашанин 1926: 72).
Пажња ликовних критичара и његово
веома запажено сликарство у таквој
уметничкој метрополи као што је Париз
омогућили су му да излаже и да се
дружи са светски познатим уметницима
као што су Фужит, Ван Донген, Брак
и Пикасо. По повратку у Београд 1934.
године, ради као професор у Петој
београдској гимназији, а посебно се
посвећује историјској композицији и
сакралној тематици. Његов најпознатији
рад ове тематике је мозаик „Свети
апостол и евангелиста Марко”, који се
налази испред улаза у Цркву Светог
Марка у Београду. Осим тога, са Јованом
Бијелићем је осликао и бањалучку
саборну цркву Храм Свете Тројице. Из
тог опуса за нашу тему најзанимљивија
је слика „Збор у Орашцу”.
У заточеништву у логору у Нирнбергу
за време Другог светског рата остаје
уметнички активан. Урадио је око 500
цртежа, портрета логораша. После
повратка у Београд полако се повлачи
са уметничке сцене, а остаће упамћена
његова ретроспективна изложба 1957.
године у Уметничком павиљону у
Београду.
О Вељку, његов савременик, академски
сликар и бивши професор ликовне
академије, Александар Луковић Лукијан,
за потребе ове публикације пише:
Као млади члан УЛУС-а 1952. године
редовно сам присуствовао састанцима
Удружења. Приликом једног скупа
чланова приметио сам човека
Вељко
Станојевић
(аутопортрет)151 | Зеоке
елегантно обученог који се разликовао
од мноштва скромно обучених чланова.
Својим изгледом и понашањем деловао
је господски. Касније сам сазнао да је то
сликар Вељко Станојевић.
Сазнао сам и да је излагао на париском
јесењем салону 1920. године, као и у
већим градовима Америке (Њујорку,
Бостону, Чикагу, Ворчестеру и Бафалу)
са југословенским уметницима, па у
Лондону 1929, у Барселони 1933. и у Риму
1937. Затим са групом „Облик”, чији је
један од оснивача, у Бугарској, Грчкој,
Чехословачкој.
У Београду септембра 1957. приредио
је ретроспективну изложбу. У периоду
1920–1930. био је нада наше савремене
уметности, личност веома цењена о
којој је доста писала ликовна критика и
у иностранству: Морис Ренал, Тибосон,
Клод Моро, Камил Моклер, Франсоа
Фоске, Валдемар Жорж. У нашим
дискусијама се прочуо разликовањем
двају естетских идеала: „beau и joli”
(у слободном преводу лепо и пријатно,
прим. прир.).
Резимирајући ликовни опус Вељка
Станојевића, поводом изложбе „Вељко
Станојевић – модернист и класик”
у Београду 2015. године, Мишела
Блануша поставља Вељка на место
које му припада у историји српског
сликарства:
Вељко Станојевић – класик модерног
српског сликарства, заузима значајно
место у систему универзалних
вредности домаће историје уметности,
оставивши за собом један огроман
уметнички опус и изузетну уметничку
каријеру која га из данашње перспективе
позиционира као једног од најзначајнијих
српских уметника међуратног
периода који заузима незаобилазно
место међу представницима српског
и југословенског модернизма прве
половине двадесетог века с посебним
акцентом на интернационални значај
његовог сликарства током двадесетих
година ХХ века (Блануша 2015: 33).
Умро је у Београду 1967. године. Није
имао потомства.
