Род Михаиловића
Као резултат ДНК анализе, утврђено
је да овом роду, осим Михаиловића,
касније Станојевића, припадају следеће
фамилије: Јовичићи, Марковићи
(потомци Живојина), Николићи,
Јанковићи, Рајковићи, Стевановићи,
Ранковићи, Живановићи, Мандићи и
Милојевићи.
Најближе фамилије кнезу Станоју
Михаиловићу су Јовичићи. Стевановићи
које је Петар Ж. Петровић из неког
разлога изгубио из вида, генетски су
најближи Рајковићима и Николићима.
Род Михаиловића
Ови резултати се у великој мери
уклапају у њихов некадашњи
територијални распоред у Зеокама.
Ранковићи, Мандићи, Живановићи
и Милојевићи имају веома значајна
поклапања маркера и они су најближи
сродници овога рода. Куће су им биле
груписане у Страни, тако да је сигурно
да потичу од једног претка, који је
дошао у Зеоке. Уосталом, Јовичићи,
који су од овога рода, чувају предање
да су дошли у Зеоке 1750. године, и
да је „све било њихово до Милојевића
кућа”, што је последица тога да је
род Станојевића „заузео” цело село,
почевши од Милојевића – до границе
са Буровом, па све до Јовичића – до
границе са Сакуљом. Друга грана овога
рода су Рајковићи и Стевановићи,
који се генетски поклапају, и они су се
настанили до Барошевца. Николићи,
који су им блиски, вероватно су
се преселили у Горњи крај. Куће
Михаиловића и Јовичића су биле у
Горњем крају.
Овај зеочки род припада хаплогрупи
I2a1b3. Тестирања у YSEQ лабораторији
у Берлину су показала да припадају
њеној подгрупи I2-PH908. Међутим,
није пронађено ниједно поклапање са
већ познатим гранама ове подгрупе.
На основу тога, да се претпоставити
да би тест на већи број маркера (bigY)
овај зеочки род сврстао у потпуно
нову грану. Самим тим није могуће
утврдити ни прапорекло овог рода, за
које постоји предање да су „од Мораче”.
Потребна су додатна темељнија
истраживања да би се дошло до ближих
резултата.
Према подацима којима располаже сајт
„Eupedia”, који „има наменски одељак
за генетику који се фокусира углавном
на европску популацијску генетику,
историјску генетику и генетичку
генеалогију, као и сродна поља као
што су праисторија, археологија и
антропологија”, учешће ове хаплогрупе у
досад испитаним узорцима по државама
изгледа овако:
Хаплогрупа I2 је најчешћа очева
лоза у бившој Југославији, Румунији,
Бугарској и Сардинији, и главна
лоза у већини словенских земаља.
Максималне фреквенције се примећују
у Босни (55%, укључујући 71% међу
босанским Хрватима), Сардинији
(39,5%), Хрватској (38%), Србији (33%),
Црној Гори (31%), Румунији (28%),
Молдавији (24%), Македонији (24%),
Словенији (22%), Бугарској (22%),
Белорусији (18,5%), Мађарској (18%),
Словачкој (17,5%), Украјини (13,5%) и
Албанији (13,5%). У немачким земљама
налази се на фреквенцији од пет до
десет одсто.
(https://www.eupedia.com/europe/
Haplogroup_I2_Y-DNA.shtml)
