Мандићи
Већ у првом тефтеру под редним бројем
13, срећемо Марка и Петра Мандића.
Повремено их у тефтере уписују и као
Антонијевић, сигурно по оцу, Антонију.
Осим ове породице, фамилију Мандић
чине и потомци Радосава Пантелића,
који је вероватно син Пантелије
Глигоријевића, родоначелника
Милојевића, што би значило да се ове
две породице раздвајају почетком XX
века.
Куће су им биле смештене код
Милојевића, тако да се може
претпоставити да су један род, нарочито
јер се на попису 1863. Јаков, Петар и
Јеремија презивају Ђаковић. Данашњи
Мандићи су потомци две гране ове
фамилије: Јеремије, рођеног 1838.
године и његове жене Марте, и Јакова,
рођеног 1833. године и његове жене
Иконије. Јаковљеву грану настављају
Радоје, Радован и Живан, а Јеремијину
Драгутин и Иван. Петар (1824–1868) са
женом Милицом имао је сина Јеврема,
али у документима нема Јевремовог
потомства. Славе Ђурђиц.
Милован
Оцене карактера и делања појединаца у тешким и смутним временима често су
једностране и прилагођене потребама група или других утицајних појединаца.
Наиђу таква времена када комплексност човека и његовог предузећа бива
занемарена и суд о њему буде једнозначан, а ако је већ једнозначан, мора бити и
нетачан или пристрасан. У крајњем случају у сваком човеку су присутне и добре и
лоше стране, и свако од нас налази се управо између те две супротности. Али увек
је тешко сагледати нијансе и околности у којима човек живи и делује. Зато су нам
поделе тако честе, коначне и трагичне.
Милован Мандић је био официр, поручник, у војсци Краљевине Југославије. После
њеног слома, враћа се кући и приступа четничкој групи Рада Вулићевића из
Пркосаве, која делује на терену Зеока, Барошевца и Стрмова. После акције
партизана у Рајковића крају 27. 9. 1941, Немци су се повукли, међутим у Рајковића
крају остали су лешеви петорице (по сећањима Зеочана тројице) немачких
војника. Милован са својим саборцима налази за сходно да тела страдалих
Немаца натовари на запрежна кола и да их одвезу у Лазаревац и предају немачкој
команди. Негде између Зеока и Бурова се сретну са немачким војницима који су
пошли у казнену експедицију. Случајни сведоци Михаило и Миодраг Мартиновић
који су се, видевши војску, сакрили у кукурузиште, касније су причали да су Немци
били затечени оваквим гестом, те се уз Милованово вешто преговарање, јер је знао
немачки језик, предомисле и врате у Лазаревац заједно са овом Миловановом групом.
Ипак, плашећи се немачке реакције, цела група, и поред жеље немачке команде да
седну у кафану „Таково”, побегне из Лазаревца. Одмазде према Зеочанима није било
и поред већ познатог правила „сто за једнога”. Милован је касније ступио у ЗБОР
Димитрија Љотића, погинуо је 1944. године, а после рата проглашен је за народног
непријатеља.
