Стевановићи
Породица Стевановић је једна од ретких
која је пола века искључиво патрониме
користила за презимена, све док није
донет Закон о сталности презимена.
Јован Настасић (Настасовић) имао је
два сина, Гаврила и Николу, који се по
оцу презивају Јовановић. Од четири
унука, Теодора, Стевана, Милована и
Миливоја, једино је преживео Николин
син, Стеван. Стевановог сина Јована
налазимо у попису 1963. године са
презименом Николић, по деди Николи,
али свештеник у матичне књиге
крштених њега и жену му Милицу,
приликом крштавања деце, уписује као
Стевановић. Судбина ове фамилије је
тужна и трагична, и може бити тема
романа или филма.
Живка Стевановић, 8. 12. 1916. даје
оглас у „Београдским новинама” у
којем моли пријатеље да је известе ако
шта знају о њеном брату Драгољубу
Стевановићу, војнику допунске батерије
хаубичког пука 1. позива шумадијске
дивизије. Нешто више од месец дана
после тога, 24. 1. 1917, војна команда
тражи редова допунске батерије
хаубичког пука Драгољуба Стевановића
из Зеока, као бегунца, и прети му
војним судом у Солуну. Не јављају
се кући ни његова браћа Драгомир и
Радомир.
Стевановићи
Деда Јован и отац Јеврем, не могавши да
живе у неизвесности, крећу пут Солуна
да траже унуке. На путу према Солуну
хапсе их Бугари и спроводе у један од
десетак логора за Србе у Бугарској, и ту
завршавају свој животни пут.
Драгољуб, кога је војна команда тражила
као бегунца, шест месеци пре потере
је сахрањен у Феривилу, у Тунису, на
парцели „А”, месту 546.
Београдске новине” у издању од 19. 5.
1918. траже да се ради новчане помоћи
јаве Персида удова, и деца Драгомира
Стевановића-Јовановића.
Преживео је само Радомир, кога је
тешко рањеног кући воловском запрегом
довезла Анђелија да настави живот и
лозу Стевановића.
У Другом светском рату цену слободе
платила су Радомирова два сина –
Чедомир и Милета.
Једна улица у Зеокама, боље речено,
зеочки део пута Лазаревац–Барошевац
носи име Милете Стевановића,
првоборца НОБ-а, који је погинуо 3. 9.
1941. године у Копљарима.
