Др Драгиша Станојевић
(1844–1918)
Драгиша је син Јеремије и Марије
Станојевић. После основне школе се
уписује у Велику гимназију код Саборне
цркве, али 1858/59. године прелази у
полугимназију, где је школски друг
и, касније ће се испоставити, велики
пријатељ са др Владаном Ђорђевићем
који за Драгутина (Драгишино крштено
име) пише да је по својој даровитости
постао један од центара, око којих су се
други ђаци груписали…
(Ђорђевић 1927: 23).
Тада се око Драгише формирао круг
људи са литерарним амбицијама. У
писму Владану, Драгиша као ученик
другог разреда гимназије каже да:
Истином речим кажем вам пријатељу
ја презирем све ниске побуде и само ји за
неке разбојнике држим а славне наше
друге списатеље до обожења љубим и
почитујем (Јовановић 1957: 9).
Др Драгиша Станојевић
Осим списатељског дара, већ тада се
код Драгише види и склоност према
политици. Као високошколац написао
је новеле „Двогубо убиство”, „Љубав”
и „Ајдуци” и превео Волтерове драме
„Меропа”, „Шкотланђака” и „Цезарева
смрт”. У „Даници” објављује песме.
Ја миришем дивно цвеће
Ја миришем дивно цвеће
Што мирисом пали груди,
И у грудма срце креће,
А у срцу душу буди.
Је л’ то ружа, пуна меда?
Оли зумбул?- Није – није!
Цвеће ј’ моје пуно леда,
Али опет огњем грије!
145 | Зеоке
Ваљда је дикла млада,
И њезина медна уста?
Ни то није! – Зар та нада
Притисла ти прса пуста?-
Пушка ми је моје цвеће,
А из пушке тај дим сјајни,
То је, душу што ми крећеТо је онај мирис бајни!
(„Даница”, бр. 33 за 1861. годину)
Мој Србине
Мој Србине, ти живота немаш,
Имаш само једно лице тавно –
Сам се, Србе, ладној раки спремаш.-
Мој Србине, заспао си давно,
Већ дуго је, како тако дремаш –
Угину ти име твоје славно!-
Устај! Тражи лековите траве!
Дај мелема – боне груди лечи:
Један мелем – крвникове главе,
Други мелем – сабља када звечи,
Трећи мелем – српске жеље праве
А четврти – „устај” кад зајечи.
(„Даница”, бр. 22 за 1862. годину)
Из само ове две песме младог
Станојевића може се закључити да
већ са 18 година напушта дружење
са музама и окреће се социологији и
политици.
После завршене гимназије одлази
у Немачку да студира. Након три
године у Бону докторира права, а онда
одлази у Париз, који га је надахнуо
својим републиканизмом. Тај утицај,
касније ће се видети, пресудан је у
Драгишином политичком опредељењу
и деловању. У Србију се враћа 1867.
године као републиканац и „први српски
радикалац” и већ исте године постаје
професор Велике школе.
Немирног и полемичног духа са идејама
супротним либералним, које су имале
превагу у тадашњој Србији, већ после
првих предавања добија идеолошке
непријатеље. Из тих полемика
произлази неколико његових дела
(„Шта је говорено на Св. Саву у Великој
школи”, „Шта није говорено на Св. Саву у
Великој школи”).
Остаће неразјашњено зашто је Драгиша
групу студената извео на улицу из
Велике школе на дан убиства кнеза
Михаила 29. маја 1868, као и наредног
дана. Док се он бранио да је хтео да
направи огранак Уједињене омладине
српске и помогне влади у одржању реда
у тим приликама, власт га, са своја три
Др Драгиша
СтанојевићЗеоке | 146
ујака Ненадовића, оптужује за учешће у
завери која је довела до погибије кнеза.
Државни тужилац му још приписује
улогу пролетерског агитатора који је
својом личношћу умножио раденичку
странку (Јовановић 1957: 12).
И поред ослобађајуће пресуде, услед
недостатка доказа, он и његов отац
Јеремија, који је у ранијем поступку,
такође, ослобођен оптужби, због разних
околности морали су да напусте Србију
новембра 1868. године.
Прогнана породица Станојевић се
настањује у Земуну, где следеће године
умире Јеремија. Из Земуна Драгиша
одлази и краће борави у Новом Саду и
Пешти, па се сели у Женеву и Париз, где
спрема и 1870. издаје две социолошке
расправе, у Паризу „La République”, а у
Женеви „Le communisme individualiste”
у којима излаже своје републиканске
и социјалистичке идеје. Драгиша
Станојевић постаје најауторитативнији
тумач социјалистичке мисли Европе
у Србији и уз Светозара Марковића
најбољи теоретичар социјализма код
Срба.
После повратка у Земун, српска влада
тражи од аустроугарске да Станојевиће,
а са Драгишом су били мати Марија,
браћа Љубомир и Витомир и сестра
Драгиња, протерају јер и даље
представљају опасност по српску власт.
И поред Драгишине примедбе да је у
Аустроугарској дозвољено критиковати
властито министарство па сам
мислио да је дозвољено критиковати
и туђа министарства а уосталом
и новине усред Београда критикују
српску владу… („Граничар”, бр. 19 од 6.
марта 1875. године), ипак је приморан
да јула 1875. напусти Земун и оде у
Минхен. Тамо студира политехнику
и повремено путује у Швајцарску,
Белгију, Француску и Енглеску. Осим
социјално-економских наука учи
енглески, италијански, шпански и руски
језик, а већ је течно говорио и писао
на француском и немачком. Наставља
своју публицистичку делатност у разним
новинама и часописима тог времена.
Захваљујући краљу Милану и његовим
изливима владарске милости, којима је
хтео да разоружа бунтовне и утицајне
личности, Драгиша се у јуну 1882.
после 14 година изгнанства враћа у
Београд где га „по наредби са највишег
места” напредњачка влада поставља за
секретара Министарства финансија.
Упознајући прилике, он пише своју
најбољу социолошку студију „Интереси
српства”. Немиран и критички дух
доводи га до разлаза са напредњацима.
У жестокој полемици у часопису „Нови
Београдски Дневник” објављује чланке
познате као „Кајмакамци” у којима
немилосрдно напада председника владе
Милутина Гарашанина.
Милош Милићевић, напредњак и
лични Гарашанинов пријатељ, каже
у свом дневнику да нико никад није
толико „сатрвен” као Гарашанин од
Драгише Станојевића. После разлаза
са напредњацима приступа Радикалној
странци, а 1887. године покреће и свој
„недељни лист у облику књижице” под
називом „Србин”.
Пошто је на изборима у Рудничком
округу од 13.749 гласова освојио 12.061
глас, постаје посланик, а власт га
1890. поставља за Владиног комесара
Народне банке. Као плод неслагања са
вођством радикала у фебруару 1891.
објављује „Писмо народу српском”
у којем се устремљује на класинску
диктатуру разузданог, поквареног и
никоме одговорног чиновништва тврдећи
да наместо тиранске чиновничке147 | Зеоке
диктатуре има доћи Стега народна
зарад Спаса Народног (Јовановић
1957: 46). Власт га због тога што је
насилним путем тражио измену
устава а затим за увреду нанесену
намесништву (Јовановић 1957: 47)
осуђује на три месеца затвора, те се
после 23 године поново нашао у затвору.
Одмах по пуштању објављује превод
„Песме против тираније” Виктора
Игоа и пише брошуру „Глухо доба у
радикалној странци”, ремек-дело српске
публицистике.
Разочаран, не у идеале и напредну
људску мисао већ, пре свега, у средину у
којој је живео, неспособну да га разуме и
подржи његове идеале, готово потпуно
се окреће литерарном раду и 1895.
завршава препев Валмикиног епа „Рама”
и Ариостовог „Бијесног Орланда”, као и
„Судбину” Аде Негри, а 1896. завршава
и препев Тасовог епа „Ослобођење
Јерусалима”. Тек 1930, дванаест година
после смрти, објављен је његов превод
„Божанствене комедије”. Кратко време је
био комесар Народне банке, а у државну
службу се враћа 1897, када је постављен
за управника Народне библиотеке. На
том месту је до 1900, а 1902. године
је начелник Министарства народне
привреде.
По доласку на престо Петра Првог
Карађорђевића, који му је био блиски
рођак и школски друг, Драгиша
Станојевић не мења свој однос према
монархији и живи у гордој самоћи.
Умео је да опонира владару који му,
знајући га, није то узимао за зло. У
пензију одлази са места комесара
Народне банке 1913. године. Ратне 1915.
са Владом и Народном скупштином
се сели у Ниш, где 9. новембра 1918.
умире. „Самоуправа” је објавила чланак
у којем се истиче да је покојник био први
радикал у Србији и знаменити јавни
радник, али да му његово особењаштво не
даде [ … ] да у јавности заузме одређен и
меродаван положај, какав би му према
његовом дару и његовој спреми приличило
(Јовановић 1957: 51).
Драгиша је иза себе оставио, како
у литерарној тако и у социолошкополитичкој сфери, дело непроцењиве
вредности. Јаша Продановић ће
у предговору за „Изабране списе
Светозара Марковића” 1937. године,
поводом неке полемике Светозара и
Драгише, записати следеће:
Он (Светозар Марковић) је изашао
као победилац и из полемике са
најборбенијим, најречитијим и
најјачим полемичарем наше политичке
књижевности – Др. Драгишом
Станојевићем (Продановић 1937: 12).
Уз велики ризик скрнављења његових
социјалних и политичких ставова, али
за боље разумевање, против чега се
и за шта борио Драгиша, навешћемо
два одломка из његових полемика тог
времена.
У првом тексту Драгиша објашњава
зашто је против династија:
Кад су династије једини узрок среће,
српске, питам:
Где бише те династије у 1804 години?
Обреновићи и Карађорђевићи! Где бисте
тада? Колико је вас пало од руке турске
за слободу српства? Ни један. Колико је
кнезова ваших из кућа ваших погинуло
од дахија турских? Ни један. Истина
мени су два рођена прадеда, од очине и
од материне стране, кнез Станоје из
Зеока и кнез Алекса Ненадовић из Ваљева
још у 1804 години скупим животом од
дахије Фочића Мехмед-аге земљу српску
откупили – па опет мени није слободноЗеоке | 148
на земљи српској боравити, а ви се беса
мећете бијући се и отимљући се око
јадног народа…
Би Карађорђе. Он војева. За тим умаче.
Њега уби Милош. И он војева. Народ се
сам ослободи. Милош вели да га је он
ослободио: У име тога Милош отима
и пљачка, мучи и убија, пали и силује.
За то га отераше. Дође Љубица. Она
би народу друга проклета Јерина.
Протераше и њу. Дође Александар.
Настаде влада женска. Жене и женска
ћуд управљаше судбином српском. Дође
Михаило. Овај се хемички раствори у
Христића. Михаила убише а Александра
послаше на робију. Браво кнежеви
српски („Панчевац”, додатак број 26 од
21. септембра 1869. године)
У другој опсервацији видимо његово
схватање слободе, Србима преко
потребне:
… пре свега, чврсто установите
апсолутну једнакост, па се ни мало
не брините за слободу: она мора доћи,
не може да не дође. Ми смо једнаки,
то значи: ако хоћу да сам слободан то
значи да морам пристати и ви то да
будете;
Социјална економија не захтева да
свако има колико и други. Она хоће
да сви имају од чега да живе, то је да
сви имају добру храну, добро одело,
добар стан, и да се нико не исцрпљује
прекомерним радом. Није о томе
реч да сви постану богати, него да
се сви обезбеде против сиромаштва
(Јовановић 1957: 127).
Дела Драгише Станојевића су
свевремена и свакако заслужују пажњу
и научно истраживање.
