На крају не оста ништа. Од свега што су наши, пре нас, стварали и што смо ми одржавали и дограђивали не оста ни камен на камену. Све је стало на једну гомилу шута. Храст који је прадеда посадио на међи са братом, да би подела била тачна и коначна посекосмо, винограде запустисмо, воћњаке искрчисмо. Земљу коју је, дошавши у село, заузео први од наше фамилије а ми обрађивали и како смо се умножавали тако и делили, прекопасмо да се више не зна где је била. Урвине су тамо где су биле наше баште, њиве и ливаде. Од села оста река јер са њом нисмо знали шта ћемо. Искрено и да смо знали не би могли ништа да урадимо јер је била ту и пре нас и сачинила саму себе, своје корито и свој ток.
Када ми одосмо, остаде да тече, и да се као и наши животи разлива, улива у веће од себе да би на крају, негде у мору, нестала.
Остаде и гробље, горе на брду, да сведочи да је испод брда било живота. Смрт сведочи о животу.
Сада смо на другом месту, у другачијем окружењу и начину живота. Ни налик бившем, али се полако привикавамо. Научили смо да се не довикујемо јер кажу да је то ружно, па смо постали тихи и ћутљиви. И кад се смејемо не чинимо то онако из душе и грла већ тихо и стидљиво, к`о да се не ваља.
Кад се вратимо са посла кући, уместо у штале и амбаре, идемо у кафиће и тржне центре. Из користи, хранили смо пилеж, овце, свиње и говеда, сада, из сажаљења, напуштене градске кучиће. Кад не знамо шта ћемо са собом уместо у наше ливаде и шуме идемо у градски парк који је тек нешто већи од селске утрине, оне, испод дома и кафане. Додуше, овде је све веће осим неба које је у Зеокама било велико и плаво, на коме је, зато што је мрак био гушћи, било много више звазда које су веће и сјајније него овде. Башту заменисмо пијацом а цвеће, које смо за свадбе и сахране брали у авлији, купујемо у продавницама.
Срећемо се, додуше ређе него у селу. Тамо смо се више дружили, некако били упућено једни на друге, па макар и да нисмо хтели, морали смо да будемо заједно. И кад се посвађамо. Овде је више народа, па се стописмо са њим, постадосмо мање приметни и важни, него тамо где смо се родили, где свако свакога зна. Најчешће се виђамо на клупама којих има свуда и које су тек нашим доласком добиле на значају. Ови што су били овде пре нас, које смо затекли, нису имали од чега да се одмарају.
Разговор све мање има смисла јер се брзо одаљисмо а теме потрошисмо.
Село помене онај ко пре уграби да заусти и изговори, најчешће изговорену реченицу како је тамо било боље. Реченицу која је бледа и све мање убедљива, јер се тамо нико не би вратио. Док смо били тамо, често смо овде долазили, часом и за ситницу. Сада нам је одавде оно тамо толико далеко да смо своје почивше почели да сахрањујемо овде да би нам били ближе, да би им чешће палили свећу за душу.
Редовно се распитујемо да ли је ко умро и сабирамо се на сахранама. Живот нас је раздвојио, смрт и сахране нас поново састављају, бар на кратко.
О онима који су остали на гробљу где смо сахрањивали вековима, о онима који су створили све што смо ми срушили, као знак сећања и захвалности написасмо књигу, јер су својим животом, радом, стварањем и бригом за своје потомство то заслужили.
Да ли ће неко и нешто написати о нама не знамо. И боље да не знамо!
