Нису само ради исељавања због ископавања угља Зеочани одлазили из села. Увек је било оних који су хтели или морали да напусте село где су рођени и живели. Неки су сами, желећи више и боље, неке су родитељи послали у школу да се „деца не би мучила“ као они што подносе терет сељачког живота, неке, махом девојке, је из Зеока, одвела љубав. Нису само одлазили најбољи већ и они други, најхрабрији. И остајали су, тамо негде. Долазећи у село све ређе и ређе.
Гастарбајтери су долазили у карираним, нама смешним сакоима и скупим колима, пуни прича како је тамо боље и другачије, пуни себе али и страха да им не тражимо пара у зајам; ђаци у новом „градском“ оделу и са новим идејама, свашта причајући само не о испитима; градски људи, бивши зеочани, са пуним торбама празних тегли, флаша и старих новина; девојке, сада удате жене, вукући за собом дечицу која застајкују на путу газећи барице. Доносили су, додуше, нове солњаке, виљушке и ножеве, крпе за судове, чашице за ракију и тако, још неких потрепштина које смо редовно остављали, крили од нас самих, износили само за славе и преславе и опет враћали на невидело. А када пођу кући сви су, без изузетка, носили из села домаћу ракију, домаће пиле, домаће вино, домаћи ајвар, млевени парадајз… све што је „домаће“ а што сусачинили они који су остали у Зеокама да их чекају, погледају и да се радују њиховим доласцима.
Нова средина им је донела и нове погледе на живот. Многи су изучили школе, стекли нове пријатеље, обишли света и видели различитости, схавтили „бесмисленост“ сељачке муке и начина живота. Они су сада другачији, нема више ни трага од оних наших браћа, рођака, другова са којима смо, немајући шта друго, из истог тањира јели посољен зејтин, играли се жмурке по нашим неуредним и неограђеним авлијама, ходали боси по прашњавом или пак блатњавом путу, позајмљивали једни другима одећу ако где пођемо. А кад пођемо каљаве гумаше остављали код баба Новке или баба Цаје и обували обућу „за град“. Све су то, чини нам се, заборавили па су им и подсећања на то време мало непријатна, не чују нас кад те приче започнемо а ми других прича и немамо јер нам се, од када су они отишли, ништа ново и значајно и не дешава, све нам се врти у круг као камен Радовановог млина. Не зову нас, тамо, код себе. Чак и родитеље веома ретко, само кад морају. Као да нас се по мало стиде. Одлазећи из села и село, са све нама, је изашло из њих. У њиховом сећању од тог, нашег, времена нема ништа. Остала је празнина а између нас велика провалија. Ако хоћемо да смо поред њих морамо да слушамо њихове приче. Заједничких прича – нема!
И ако нас мука натера да одемо у град где они живе а у град смо и ишли само због муке, ретко кад због неког посла, нисмо рачунали на њих. Најчешће смо ишли код лекара, углавном због деце јер се ми ретко и разбољевамо, и адвоката, да се судимо са небраћом око њиве, међе или наследства. Наши доктори и адвокати нас нису ни познавали! Они нас избегавају јер смо ми остали исти, ми њих избегавамо јер се разликују од нас.
И док смо им ми потајно све то и замерали, зато што су се толико уздигли и отуђили, њихове мајке и сестре нису. Поносне на њих! Можда зато што женскиње више воли онога и оно што је даље, што им измиче. Дуго и темељно траје спремање куће кад они треба да дођу. За њих се износи све чисто и најбоље. Посебно нас љути што им се пред полазак спрема, да понесу па им мајке, сестре па и наше жене са свих страна износе по нешто што су склониле од нас или спремајући баш за њих, чекајући да они дођу. Немају тамо они у граду, живот у граду кошта.
А када оду ми остајемо на селу да преврћемо земљу , сејемо, жањемо. Да испуњавамо своју судбину и очеву одлуку да баш тај син оде и изучава школе, јер је млађи, болешљивији или је бољи ђак. Или миљеник. А било је, додуше, ретких који су једва чекали празник или неку другу прилику да дођу, да нас виде, да причамо о прошлим, „добрим временима“, да у задимљеној и прашњавој кафани до зоре играмо домине, преферанс, покер, шах или билијар. Да из фуруне украдемо Величку Трци, већ печено прасе, да, као кад смо били деца, одемо у туђи виноград и крадемо грожђе, да нашим, зеочким путем, прошетамо првог маја док нам Мија Глуви свира а Ђока Тенкула пева „У мом селу најбеднији то сам ја“. Помагали су нам да региструјемо фудбалски клуб, сачинимо Статуте, правилнике, напишемо жалбу или молбу. То су они ретки зеочани који су схватили да им је живот у селу, у Зеокама, био богатство а не терет и срамота. Они су схватали да је срећа и привилегија што су познавали ликове попут Живе Дамњановића, Грујице Јовичић, Величка Трце, Љубисава „Циганина“, учитеља Драгомира, Бушнера, Ракинца, коцкара Весе, Љубише Ћеле и све оне друге, посебне, зеочке личности без којих не може да се разуме ни човек па ни живот у целини , ма где се родио и одрастао. Поносили су се Зеокама а и Зеоке са њима.
